Неколико година после завршетка Другог светског рата, уговором су били регулисани сви детаљи будуће европске армије за коју би војнике давали Француска, Немачка, Италија и земље Бенелукса: на пример униформе, али и јасна командна структура. Комесаријат који би чинило девет представника слао би војску на фронт, а њега би контролисала Европска скупштина сачињена од посланика држава-чланица, пише немачки "Дојче веле".
Војне јединице на нижем нивоу биле би чисто национално организоване, а официри који би им командовали били би из различитих земаља-учесница. Много тога већ је било спремно за тај најамбициознији пројекат послератне Европе – који је у лето 1954. године пропао због отпора француског парламента.
Након што та Европска одбрамбена заједница није прошла, планови за европску армију деценијама су били у фиоци. Сада су поново на столу. Недостатак интересовања америчке владе под Доналдом Трампом за Европу, повећана угроженост континента због Русије и повлачење Британије из ЕУ најављено за март 2019. године, изазвали су нову динамику у пројекту о европској војсци.
Нови почетак збио се у новембру 2017. године, када је 25 земаља Европске уније договорило "Сталну структурну сарадњу" у војним питањима. Та ближа сарадња предвиђа заједничке пројекте наоружавања, али и ближу сарадњу између армија.
Министри одбране ЕУ сматрају да би тај облик сарадње могао да буде припрема за формирање европске армије, а паралелно с тим повећава се и сарадња на националном нивоу.
Као могуће језгро европске армије, 1989. је основана немачко-француска бригада са 6.000 војника. Та пешадијска бригада једина је двонационална велика војна јединица на свету – стационирана је на четири локације у Немачкој и три у Француској. Један немачки батаљон у оквиру те бригаде који се налази у Алзасу, једина је борбена јединица Бундесвера која је трајно стационирана ван Немачке. Међутим, војници и једног и другог народа служе заиста заједно само у батаљону за снабдевање и по штабовима – све друге јединице су раздвојене.
Још једна заједничка ствар: од оснивања бригаде, немачки и француски војници користе исти тип пушке. Остала војна опрема се и дан-данас, 30 година касније, и даље значајно разликује. Бригада никада није била као цела јединица у некој борбеној акцији.
Само неколико година после формирања француско-немачке бригаде, 1995. године, Немачка и Холандија основале су немачко-холандски корпус, којем су, у случају потребе, подређене једна холандска и једна немачка дивизија са укупно око 40.000 војника. Корпусу директно припадају два бинационална батаљона – за комуникацију и за подршку.
У почетку су војници обеју земаља били само у штабу, али већ неко време Немачка и Холандија, корак по корак, повезују и јединице. Тако је немачки 414. тенковски батаљон сада део 43. механизоване бригаде Холандије. А Немачки батаљон укључује и холандску компанију са 100 војника која се тамо обучава на немачким тенковима.
Прекогранична сарадња није само политички циљ – Европљани на тај начин желе и да смање трошкове или да једни другима пруже приступ војним способностима које партнер нема. На пример морнарица: ове године могла би да почне договорена интеграција целе немачке поморске пешадије (800 војника) у холандску морнарицу. То подразумева право коришћења холандског брода за снабдевање и подршку "Карел Дорман", који је погодан за амфибијске операције.
На крају, војну сарадњу у Европи не убрзава само политичка воља, већ пре свега војне потребе. То важи за мање земље као што је Холандија, али и за тешкаше у ЕУ као што су Француска или Немачка.
Прочитајте ОВДЕ зашто Реџеп Тајип Ердоган упозорава Грке?
Извор: Дојче Веле
