Пише: Љубан Каран (Печат) Председник Александар Вучић сусрео се са директором обавештајне службе Велике Британије МИ6 Алексом Јангером, који се налази у званичној посети Србији. Како је саопштено, разговарали су о сарадњи обавештајних служби две земље. Кратку најаву сусрета пропратио је уопштен закључак на крају разговора и никад краће саопштење. Навикли смо на широка објашњења са конференцијом за медије која би допунила изјаве учесника разговора и разјаснила и најситније дилеме. Овога пута огласила се само прес-служба председника једном једином реченицом: „Посета директора британске службе представља блиску сарадњу и пријатељство између две државе.“ И то је све. Сарадња обавештајних служби у данашње време, у ери  тероризма, није ништа необично. У питању је размена информација и овладавање новим знањима кроз размену искустава. Могућа је сарадња и у конкретним акцијама, када је у питању тероризам или крупан светски криминал. Ништа ту нема чудно јер данас се информацијама тргује као поврћем на пијаци а цену, као и на сваком другом тржишту, диктирају понуда и потражња. Али све то се одвија на нивоу обавештајно-безбедносних служби (агенција), у домену професионалаца, евентуално на нивоу министарстава. Сарадња и размена поверљивих података је осетљив посао и зато је детаљно прописана законима и уредбама. Међутим, када шеф неке обавештајне службе посети страног председника државе, то јесте неуобичајено и необично. Већина званичника, али и обичних људи сматра да је сарадња са тако моћном обавештајном службом добар потез и да стварно доприноси јачању пријатељства између два народа. Влада мишљење да шеф британске обавештајне службе не би дошао тек тако у посету и да нам је вероватно донео на поклон неке важне информације које ће допринети већој безбедности Србије. То значи да ова посета може само да нас радује, али под условом да је стварно у питању сарадња, јер тајновити сусрети увек изазивају подозрење. Пре брзоплетог доношења закучака, требало би да видимо ко нам је то у ствари дошао у посету. Посетио нас је директор, не најјаче, али свакако најугледније обавештајне службе на свету. Неке „дечје болести“ обавештајних служби, МИ-6 је давно преболовала. То им се десило 1951. године када су открили  да неколико руководилаца из самог врха МИ-6, на челу са високорнагираним Кимом Филбијем, ради за совјетски КГБ. Након тога тешко се може наћи пример да их је неко намагарчио. Чак би се могло рећи да су то они успешно радили другима. Само понекад, због прецењивања својих могућности и потцењивања противника, доживљавали су ситне непријатности, као на пример код обавештајне афере „електронски камен“ у Москви. Тада су у лажни камен уградили електронику преко које су давали инструкције и узимали извештаје од својих шпијуна. Била је то епохална новина у заштити шпијун, али су их Руси ипак открили 2006. године. Тада се открило још нешто што је веома важно и за друге државе нападнуте специјалним ратом, па и за Србију – у директну везу са овим „каменом“ доводи се агент Марк До  који је био задужен за финансирање невладиних организација у Русији. Тада је поред технолошке откривена и епохална оперативна новина у планирању великих обавештајних операција. Јасно се видело да се комплетна идеја Запада око форсирања и финансирања невладиних организација злоупотребљава у обавештајне и подривачке сврхе, и да у томе, и у Русији, али и у неким другим државама, главну реч води управо Обавештајна служба Велике Британије. Тако је и у Србији запажено да су управо Британци и МИ-6 носиоци овог типа подривачког деловања.

Разлог посете

Морао је постојати јак разлог да председник државе званично разговара са шефом стране обавештајне службе. Прави разлог у предлогу сусрета, претпостављам са британске стране, засигурно је увијен у дипломатску форму, али је током разговора морао бити огољен, прецизан и јасан. Иако су се званичници потрудили да све остане тајна, процена о чему су разговарали и није тако тешка како на први поглед изгледа. Да су у питању информације од интереса за безбедност Србије, размена података или договори о заједничком ангажовању, све би се обавило на нивоу шефова обавештајних агенција, као договор професионалаца. Ако се нивои прескачу, и директор стране оабвештајне службе  тражи да разговара са председником државе, онда за то постоје јаки разлози. Највероватнији су да се информације односе на безбедност самог председника и да су толико осетљиве да други не треба да их чују; да се сумња у професионалност наших обавештајно-безбедоносних агенција; или да, након САД, и Велика Британија мења стратегију на Балкану, па тако и политику према Србији, па се жели утицати на нешто о чему одлучује само председник. С обзиром на досадашњи став Енглеза према Србији и српском председнику, није баш логично да шеф Ми-6 дотрчи да нам каже како је угрожена безбедност Александра Вучића. Да је потенцијално угрожен то знамо и без њих, али нисмо баш сигурни колико је његова безбодност у интересу актуелне политике Велике Британије на Балкану. Тако остаје као најпоузданија процена да су америчка и британска стратегија за Балкан компатабилне и увезене у јединствен систем. У том случају, Јангер наступа по заједнички разрађеном плану, у серији усклађених покушаја да се утиче на председника о питањима актуелне политике Србије. Да се бар поколеба или наговори на корекције. Тако је најближе истини да Јангерова посета није ништа друго него укључивање „тешке артиљерије“ у специјални рат против Србије, са познатим циљевима: да се одрекне војне неутралности, прихвати улазак у НАТО и да се одрекне свих веза са Русијом.

Британски стил

Наравно да се није могло догодити да Енглез отворено прети – то је својственије Американцима. Ароганција није њихов стил комуникације, али надменост и препотентност јесу. Ако некога на свету не смете потцењивати, онда је то Ми-6 и у томе се крије реална опасност овог сусрета. Тешко да би њихов наступ био импровизован и брзоплет. Добро су они проучили и коме се обраћају и шта износе и наравно да је све то морало изгледати до краја уверљиво, и можда је у овој фази наступа одлучено да се нагриза одлучност српске елите за одбрану неутралности, представљањем тешких препрека и опасности које за сада види само Ми-6. Тако би се давањем „корисних савета у доброј намери“ изазвала несигурност и дилема шта је то у блиској будућности најбоље за Србију. Искушења ће бити велика и може се очекивати да се са дипломатских покушаја пређе на перфидна пдометања, дискредитацију, уцјене и претње. Можда и на неке драстичније ствари као што су убиства и атентати.

Може ли се Британцима веровати?

Када би наступ директора Ми-6 био искрен, могао би нам у трену разјаснити многа болна питања за Србију. На пример, зна он колико је за Србију важно да се сазна ко је и зашто организовао атентат на Оливера Ивановића. Мало која обавештајна служба на свету има јаче услове и позиције да то истражи. Познато је да су Британци били укључени од самог почетка, са Американцима, Њемцима и припадницима албанске обавештајне службе, у формирање некаквог безбедоносног сиетма терористичке ОВК, па и у избор кадрова и обуку косовске тајне службе КШИК. Ту прилику сигурно су искористили да створе врхунску обавештајну мрежу. Енглези су стари мајстори обавештајних операција са циљем промене политичког стања које није у складу са интересима Велике Британије. На подручју Балкана изводили су их непрекидно. Тек недавно су доспели у јавност докази да су они преко генерала Боривоја Мирковића иницирали демонстрације 27. марта 1941. године. Тек недавно је постало јасно да су водили тајне обавештајне операције, заједно са Американцима, по завршетку Другог светског рата, како би од поражених снага створили своје специјалне тимове за борбу против комунистичких земаља. Није им сметало што су многи од њих били тешки ратни злочинци, него су их распореидли по свету и омогућили им нормалан живот и терористичко деловање. А колико би се теко могло рећи о њиховим покушајима дестабилизације Србије у последњим деценијама, требало би нам пуно простора. Како сада, након тако дугог периода отвореног и перфидног деструктивног и подривачког деловања обавештајне службе Велике Британије против Срба и српских интереса на Балкану, одједном све то преломити у глави и препознати добру намеру према нама директора Ми-6 Алекса Јангера? Како поверовати у њихове тврдње о негативном руском утицају који се мора прекинути, када знамо да нам је са руске стране долазило само добро и никад ништа лоше? Нема Србина који не би желео добре и коректне односе са Енглезима, с обзиром на њихов значај и утицај у свету. Али, исто тако, нема онога ко би сада лако поверовао у њихову причу о добрим намерама. Како је Марко Видојковић поново напао Вучића, погледајте ОВДЕ. Извор: Седмица