Мој Далибор је 1999. године бранио своју отаџбину и народ. Док су бомбе падале на нашу земљу, а народ крварио, он је био у првим борбеним редовима. На Косову и Метохији, док је бранио наш народ, стављао је главу где други нису смели ни нокат. Рат је преживео, али неправду коју му је нанела држава, није могао”, са сузама у очима, започиње своју исповест Наталија Јауковић, мајка несрећног момка који је бацио бомбу у двориште Амбасаде САД, а затим се убио. И даље, како каже, не може да верује да њеног сина више нема. Утеха су јој слике, орден и захвалница које је њен Далибор, добио током НАТО агресије на СР Југославију. “Орден је добио због храбрости коју је показао у одбрани отаџбине. Врло мало људи је тада добило одликовање због храбрости, а мој син је један од њих. Никада није причао о томе, тајну о својој храбрости је однео у гроб. Далибор није ни терориста ни националиста. Само је волио свој народ и своју отаџбину, а држава је окренула главу од њега”, прича Наталија, а јецаји јој прекидају сваку реченицу. У рукама стеже орден који је Далибор добио за храброст коју је показао у одбрани земље 1999. године. “Тешко ми је да причам, разумите ме. Нека Вам Дејан исприча нешто више о свом брату”, говори Наталија, док јој низ лице клизе сузе и падају у кутију са орденом коју не испушта из руку. Његов брат Дејан Јауковић каже да је са Далибором и још једним другом, ноћ пре овог догађаја седео у стану. “Ноћ пре свега овога, дошао сам кући с посла око 22 часа. Далибор је седео са једним другом, мајка је такође била у стану. Причали су о животним стварима, смејали се. Сео сам поред Далибора и укључио се у њихов разговор. Тај наш друг је седео са нама неких пола сата, а затим је отишао кући, јер је морао да обиђе мајку. Након тога, Далибор је обукао неке старе ствари и рекао ми да неће облачити ништа новије, јер је ружно време и киша пада. Оставио је телефон искључен код куће и отишао је да прошета ван. Легао сам да спавам. Пробудио сам се око пет сати изјутра и видио да њега нема у кући, а мајка је била будна. Укључио сам његов телефон. Чуо сам шта се десило и одмах сам звао  полицију, болницу, али нисам добио потврду, нити да је приведен, нити да је примљен у болницу. Никакве податке нисам могао добити, у једном даху говори Дејан. На тренутак га прекида мајка Наталија и додаје да се Далибор нормално понашао и да није био у душевном растројству, како сада неки желе да му припишу. “Кад смо ујутро чули да је бачена бомба у двориште америчке амбасаде, као да сам знала да је он. Питали смо да ли је он тај који је идентификован везано за тај случај, али у полицији нису знали да нам кажу, јер се 10 породица пријавило да дође на идентификовање страдалог лица. После неког времена су звали Дејана и рекли му да ја дођем, али ја нисам могла поћи, па је он отишао. Одмах су код мене на стан дошла три полицајца и једна полицајка. Вршили су претрес стана. Касније су и његове другове саслушавали и претресали. Ништа нису нашли”, наводи Наталија Јауковић. Дејан истиче да његов брат није терориста, нити је овај његов чин терористички акт. “Нема говора о томе. Нити је био болестан, нити је био у депресији. Био је веселе природе, сви су га волели. Био је миротворац. Још као дете је одмах раздвајао све који се потуку. Сви у насељу имају само речи хвале за њега. Стари, млади, деца. Био је скроман, поштен и искрен. Био је друг и по, нико ништа ружно није имао да каже о њему, каже Дејан. Далибор о рату, како појашњава, ништа није причао. “Рекао ми је, будем ли причао било шта о ордену и захвалници које је добио, да ће све поцепати и сломити. Председник Слободан Милошевић је врло мало људи одликовао захвалницом и орденом. Он није хтео то ни да урами. Био је скроман, није хтео да се хвали'', рекао је Дејан. Могао је Далибор да остане у Београду и упише Војну или Полицијску академију, али није хтео да остави своју мајку и његову Црну Гору. “Када је добио тај орден, то је било док је бомбардовање још трајало, дали су му неке слободне дане да нас обиђе. Казали су му да може да остане кући и да се не враћа у борбене редове на Косову и Метохији. Међутим, он се вратио у ровове. Бранио је државу и свој народ, а држава није главу окренула на њега. Није имао никакве субвенције нити примање као ратни ветеран”, прича Наталија.

Ухватио домаће издајнике који су померали локаторе

Мајка и брат кажу да Далибор није могао да поднесе либералну демократију и либералну економију. Жалио је све жене које раде у маркетима, киосцима, за малу плату без икаквих услова, а газде се опходе према њима као према робљу. “Није подржавао улазак у НАТО. Борио се 1999. године против НАТО-а. Био је велики патриота, али не и националиста. Рањен је у рату. Једном је ухватио домаће издајнике који су померали локаторе. Ово што је урадио сада, сигурно је урадио у име народа, а то није само лично незадовољство. Увек је говорио за све нас да смо Словени, иако је био Србин. Сматрао је да Српство чувају Срби из Црне Горе. Кривио је власт што су се продали америчкој амбасади. Што извршавају њихове наредбе. Сметало му је што трују ове нове генерације историјом, која је искривљена. Изричито је наводио да не жели никога да повреди. Желео је да пробуди искру слободе код људи. Увек је говорио да смо ми Словени слободни људи. Да не трпимо подаништво”, кажу његови мајка и брат.

Лаж је да је био психички нестабилна личност

Говорио је последњег дана да је Дејану на терету. Да Дејан треба да се ожени. Ја сам им рекла да поделимо стан, али он није хто да се дјели од брата. Радио је 12 година у Комбинату алуминијума. Остао је без посла пре пет година. Ишли смо и на протесте када смо били засипани сузузавцима, бежећи између пит булова, који су нас пропустили. Носио им је наредних дана храну, да им се одужи. Али њега ништа није спречило да се бори за слободу свог народа. Рекао је да ће сам наставити борбу, ако треба, само да његов народ доживи слободу. Писали су медији да је пио терапију, као психички нестабилна особа. То је лаж, кажу наши саговорници.

Волео бих да је кукавица, али да је жив

Далибора је, каже његов брат, интересовала историја “предака наших, и рекао је да они не би сад могли да гледају ову издају народа”. “Ценио сам храбре људе, а сад ту особину уопште не ценим. Сад би ми милије било да је жив као највећа кукавица, него овако мртав”, са сузама у очима прича Дејан Јауковић. Кога Додик спрема за новог председника Српске, сазнајте ОВДЕ. Извор: Слобода