Пише: Дејан Дамњановић
„Лошији текст у историји НИНа“ се односи на чланак који се појавио у броју недељника НИН од 01. Фебруара 2018, а са невероватно оригиналним и насловом који нам неоспорно сугерише литерарну луцидност аутора текста гђе Тање Николић Ђаковић, жене са два презимена. Луцидни и надасве оригинални наслов овог текста гласи. „Бујање екстремне деснице“. Текст је, уз дужан објективни отклон и без политичке или идеолошке призме, лош, непостојећег ритма, неповезан и конфузан. Међутим оно што је заиста битно и алармантно за судбину медијског простора у Србији је што је препун лажи и фалсификата. Ова околност дискредитује један озбиљан часопис који је деценијама био референца и парадигма у новинарству наше (а и претходне нам) земље. Истовремено, доводећи уредништво и „надуредништво“ (Ringier Axel Springer) у непријатну ситуацију неодбрањивих тужби пред судом. Госпођа особа са два презимена је својим чланком довела НИН у двоструки проблем… Дискредитације због неозбиљности услед лажи и финансијског трошка евентуалних судских трошкова.. О лажима, мало касније…
„Случај Милан Ћулибрк – трагична прича о човеку између чекића и наковња“ се односи на исти чланак, али анализиран у ширем дискурсу. Дискурс који нас занима одређују два основна појма – НИН као озбиљна историјска референца за новинарство као први појам, и ниво на који се овај, некад битан, часопис свео, одигравајући функцију оруђа за јефтину дневно-политичку пропаганду, као други. Наиме, разлика између оних „великих“ из прве генерације овог часописа – Веселина Маслеше, Андрејевића Куна, Бихаљи Мерина, Александра Вуча и, са друге стране, „малог“ сасвим кафкијанског апаратчика, господина Ћулибрка је у непостојању „надуредништва“ у случају оних „великих“ – а то надуредништво је група Ringier Axel Springer. Оснивачи НИНа из времена тридесетих година 20. века нису имали ту врсту удобности коју пружа велики и финансијски моћни не-домаћи, страни, „надуредник“ НИН-а. Надуредник који „бескомпромисност“ наслова у НИН-у награђује финансијском удобношћу за новинаре и господина уредника Милана Ћулибрка. Стога „бескомпромисност“ НИН-а реално не постоји ни у траговима, а цео НИН, некад озбиљан часопис без икаквих „леђа“ из иностранства је постао фарса. И инструмент за спровођење у дело одређених дневно-политичких идеја и замисли страних, не-домаћих, над уредника. Наиме, надуредништво НИН-а, поред обезбеђивања финансијске удобности за новинаре и уредништво часописа, даје и основне смернице за нову НИН-ову дневно-политичку функцију. И самом том околношћу, растерећује апаратчика Ћулибрка сувишних обавеза размишљања, промишљања, дефинисања. И страха од ризика… Јер ризика нема… Странац мисли за господина Ћулибрка… Странац плаћа за то што господин Ћулибрк не мора да размишља…. О госпођи особи са два презимена и њеним више него луцидним написима није потребно ни давати коментар… Поставља се питање да ли господин Ћулибрк уопште има проблем са чекићем који представљају његови страни надуредници и налогодавци и наковња који представља тежина НИНa као озбиљне историјскe референцe? Проблем одговорности… Образа (не организације, већ етичког инструмента самоанализе)… Онај НИН – референца из времена његових великих оснвача и, надаље – великих уредника након 1951. који нису уживали удобност и могућност немишљења о било чему коју им обезбеђује надуредништво – страно, не-домаће, не – српско Ringier Axel Springeр. Крајње незавидна позиција за господина Милана Ћулибрка….
Сада, неколико речи о лажима госпође особе са два презимена…
Прва лаж се односи на цео први део текста где ауторка текста износи лаж о мојој објави на мом фејсбук налогу. „Када кажемо аријвци и свастика, прва асоцијација на то је Хитлер и нацизам… ни нацизам, ни Хитлер немају везе са тим… Аријевци су српско племе из Индијекоје је добило име по Арију (Нино Белов) – првом српском цару који је извршио велики поход на Индију, а свастика је симбол божанства сунца у српској митологији.“. Овај напис никад нисам ставио ни на свој фејсбук налог, нити било где другде, нити сам изговорио или се бавио овако карикатуралним и небулозним темама (свастика, Срби као народ најстарији, Индија, митологија и сл…) својственим неозбиљношћу једног Деретића или Лучића. Проблем који господин уредник Ћулибрк, и страно надуредништво НИН-а има са госпођом ауторком текста је то што она не зна баш најбоље како се изводи акција у медијској кампањи против некога. Добро вођена циљана кампања против некога или спин се раде тако што се у напису пружи 80 % истинитих података а 20ак% лажних којима се неко дискредитује. У сулучају ауторке текста, госпође особе довољно важне да понесе чак два презимена, овај метод није испоштован. Госпођа ауторка, особа са два презимена, је острашћено лупетајући (опростите мој отклон у неуљудност, он је искључиво ради поетике…) изнела 90% чистих лажи а свега 10% истине. Урушавајући саму идеју текста а то је циљани напад путем спина. Истинити подаци се односе на моју блиску сарадњу са Русима, државом која нас никад није бомбардовала, уводила нам санкције или излагала економском ембаргу и уништењу привреде, и на сарадњу са бугарском паравојном структуром Васил Левски која помаже бугарској војсци и полицији око хватања нелегалних миграната (најчешће бивших припадника ДАЕШ-а) који се незаконито пребацују из Турске у Бугарску и тамо пљачкају, силују и сл. То је мој јавни рад, наставићу са њиме и надаље и сматрам да је у националном и државном интересу Републике Србије и нашег народа.
Друга лаж се односи на недавни боравак професора Александра Дугина на Косову и Метохији. У тексту стоји: „ Српски екстремни десничари недавно су обишли манастире у Србији и на Косову у пратњи Александра Гељевича Дугина, зачетника идеје евроазијанства који је близак високим војним и политичким круговима у Русији…“. Трагедија овог лажног навода је што је госпођа ауторка текста, иначе особа са два презимена, у извршавању „лова на вештице“ – на Русију који спроводи по налогу уредништва и надуредништва (страног, не-домаћег) НИН-а, не проверава чињенице и тачност информација које износи. Александар Дугин никад, подвлачим и понављам – никад, није био не Косову и Метохији. Чиста лаж ауторке текста и траљав и површан рад уредника, господина Ћулибрка. При свему томе, госпођа ауторка текста добија плату, истовремено не проверава информације са којима излази у јавност и на суду, у евентуалном процесу, страно надуредништво НИН-а, Ringier Axel Springer, може имати значајне трошкове. Због брљивости ауторке текста и поверења у њу господина уредника, Милана Ћулибрка.
Трећа лаж госпође ауторке текста, иначе жене довољно битне и самосвесне у односу на брачног друга да са правом понесе два презимена, је њено увредљиво бављење мојом породицом. И мојим братом који ми помаже у пословима наше организације. Госпођа ауторка у тексту износи следеће, задирући бескрупулозно у породичне односе: „ Доусона и Грифина су на КиМ, али и у Бугарску, где су носили маскирну опрему тамошњој паравојној јединици а хватање миграната, водили управо Дејан Дамњановић, цитиран на почетку нашег текста и његов брат.“. Поштовани господине Ћулибрк, ја, Дејан Дамњановић сам јединац и немам нити сам икад имао брата. Молим Вас, проверите рад и брљивост госпође ауторке текста, особе са два презимена. Недопустиво за ниво озбиљног часописа какав је НИН некад био, на пример у време Вашег и мог одрастања.
Четврта, не лаж, али елементарно непознавање чињеница о којима текст пише се односи на забрану уласка од три године господи Досону и Грифину у Мађарску. У тексту стоји. „А Србија је све чешће домаћин ултрадесничарима којима је забрањен улаз у друге земље управо због ултрадесничарског деловања.“ . Госпођа ауторка, поново ништа не проверава и не истражује, истовремено добијајући своју плату. Дотичној господи је забрањен улаз у Мађарску због прозаичније, дневно-политичке и ни мало идеолошке равни. Радило се о томе да су њих двојица представљали фактор стварања моста између опозиционог Јобика и великог броја мањих политичких органиzација, што је владајући Фидес препознао као потенцијалну опасност по свој средњорочни и дугорочн политички опстанак. Поготову у контексту скоре и сигурно наступајуће политичке кризе у Мађарској која ће почети у трeнутку када ова држава буде морала да почне да плаћа Европској Унији а не, као до сада, да троши фондове ЕУ. Виктор Орбан стога, мудро настоји да креира политички сукоб са ЕУ који би му представљао carte blanche за излазак Мађарске из ЕУ. Па у том контексту, они мало информисанији, читају целу његову мигрантску политику, вишеградску групу и сличне политичке потезе. Господа Грифин и Досон су колатерална штета и антиципација евентуалне унутрашњеполитичке опасности по странку на власти и самог Орбана.
За крај, дозволите ми да се осврнем на пар небулоза и глупости, не толико битних, које ипак НИН могу коштати озбиљности и нивоа а резултат су површности и неписмености госпође ауторке текста, особе са два презимена. Прво, уз слику која се налази изнад више него „бомбастичног“ и луцидног назива текста, а уз коју стоји „Национални строј у акцији, Нови Сад 2015“ уопште није Национални строј, већ Образ. Заставе организације Образ које су на слици зна и просечно информисана публика и ову глупост ће вероватно пропратити благим осмехом. Поред тога, а ову информацију ћу у доброј вери уступити Вама и госпођи са два презимена – Национални Строј је престао да постоји давно пре наведене 2015. која се налази као информација о слици. Госпођа ауторка има зачуђујућу способност да две потпуно нетачне информације (лажи) успе да „спакује“ тамо где је то просечном човеку сасвим немогуће – око слике и њеног објашњења.
Коначно, молим Вас, сугеришите госпођи ауторки, особи сигурно довољно важној и еманципованој да носи два презимена, да покуша да пише писменије, у колоквијалном значењу овог појма. Госпођа ауторка се „фрља“ (опростите ми на стилској слободи и коришћењу жаргона) са самим именима особа које критикује у овом необичном тексту – оружју за „drang nach Osten“ („продор на исток“, термин скован у 19. Веку а коришћен у Другом светском рату од стране, зачуђујуће – земљака Ringier Axel Springer-а, рајхсканцелара Хитлера, за оправданост агресије према Русији и словенским земљама). Наиме, госпођа ауторка каже. „Џим Донсон“ (седми пасус текста), „Никин Грифин“ (други пасус на страници 26.), а ми ћемо јој опростити зарезе и неадекватну употребу времена…
Уз дужно поштовање,
Дејан Дамњановић
П.С. – Дозволите још једно опажање које није Ваша омашка или лаж госпође са презименима како Николић, тако и Ђаковић, већ је само у тексту парафразирана лаж госпође посланице Маринике Тепић. Наиме, гђа Тепић настоји да дође до, толико потребне њој и Новој странци, популарности тако што хипертрофира и измишља претње и инцидентне ситуације у чијем се центру она налази. Госпођа Тепић у неколико наврата у последње време у јавности говори о томе како је националистички кругови зову надимком „Џо“ алудирајући на некакву Џо Кокс. Први пут сам чуо за дотичну Кокс и за трагичан инцидент, који је по свом „рукопису“ толико типичан за варваризам Запада. Нико гђу Тепић у Србији не зове „Џо“, мало ко од српских родољуба уопште зна за ову епизоду са Џо Кокс, а западне архитекте овог спина (у вези са „Џо“) су убеђени да српски националистички блок налик послушној колонији прати догађања на Западу. За разлику од либерала који опсесивно и манијакално прате Запад на свим нивоима и усмеравају своју пажњу ка Западу, српски родољубиви и традиционалистички, срећом већински део Срба, западну умирућу цивилизацију сасвим игнорише. Не зато што је мрзи, већ зато што је као емпиријски и историјски инфериорну, сматра за сасвим небитну. Наше очи су окренуте ка Истоку…
Морган Фримен на "Националној географији" оптужио Србију за геноцид у Сребреници! Снимак погледајте ОВДЕ.
Извор: Националист
