Пише: Салман Рафи Шеик
Америка је током рата у Сирији јасно изабрала Курде као савезнике, своје главне копнене снаге. Међутим, овакав избор није могао да не буде направљен на рачун савеза са другом највећом силом НАТО. Турска и САД су се до 2015. у великој мери понашали као савезници. Али и тада је постојала велика тензија која се помаљала испод површине.
Турска има нове савезнике
Турску је увек иритирала америчка подршка Курдима. Да би се томе супротставили, у почетку су подржавали Исламску државу, а затим су почели са наоружавањем „проксија“ како би обезбедили остварење својих интереса у Сирији, постепено се супротстављајући НАТО-у и САД. Криза билатералних односа се показала одмах након покушаја пуча у Турској, за шта су Турци окривили Вашингтон.
Иако је ова „игра оптуживања“ изазивала све већи пролом/пад у билатералним односима, то само по себи не објашњава шта је омогућило Турској да крене на војне савезнике (Курде) свог НАТО савезника (Сједињене Државе).
Иако и даље НАТО чланица, турска спољна политика и регионална оријентација су се значајно промениле током рата у Сирији. Док су Кина и Катар постали њени главни страни инвеститори, Русија и Иран постали су њени главни стратешки савезници.
Ово објашњава зашто, упркос стотинама убијених америчких савезника у последњих недељу или више дана, САД нису могле прикладно да одговоре Турској. Све што су урадили и рекли није било више од изражавања „забринутости“ и позива на ,,опрезно поступање“. Да ли Америци маневарски простор сужава то што је Турска НАТО чланица? Па то је није спречавало да кује завере против Ердогана, пружа подршку пучистима, и одбије да испоручи Фетулаха Гулена. Шта се онда променило?
Иако Турска напада америчке савезнике у Сирији њено тржиште и берзе нису доживели крах. САД су онемогућене да економски казне Турску за њену отворену непослушност. Постоји само један битан разлог за овакву тржишну стабилност, а то је да је Турска смањила своју зависност од САД и ЕУ и нашла нове изворе новца у Катару и Кини, као и нове изворе оружја и одбрамбених система у Кини и Русији.
Треба имати у виду следећу чињеницу: Катар је највећи страни инвеститор са више од 20 милијарди долара и још 19 милијарди предвиђених за 2018. годину. Са друге стране, Турска је постала гарант безбедности Катара и успоставила војну базу у овој сићушној арапској земљи. Ова последња два догађаја су уследила након што је Турска подржала Катар током прошлогодишњег бојкота заливских земаља. Чак је допремала храну ваздушним путем после саудијског затварања границе са Катаром.
И док су кинеске инвестиције у Турској релативно мале у поређењу са катарским, нема сумње да ће Турска бити кључна територијална јединица у кинеском Путу свиле. Кина већ сада успоставља друмске и железничке мреже са Турском преко Ирана, још једне земље која има кључни значај у кинеској Иницијативи појас и пут. Док Кина модернизује железничке мреже у источном Ирану, у западном Ирану радници повезују пругама Техеран са Турском и Европом.
Кина већ сада озбиљно инвестира у турски телекомуникациони сектор. На пример, ZTE, мрежни провајдер и највећа кинеска компанија за телекомуникациону опрему, петог децембра 2017. потписао је споразум о преузимању 48.04 одсто удела компанији Нетас, турског провајдера интеграционих система, за 101,3 милиона долара, у склопу ширења својих операција дуж главних тржишта које Пекинг покрива у склопу Иницијативе појас и пут.
Шта после Африна?
И тешко да има било какве сумње у дубље разумевање између Москве и Анкаре када је у питању сиријска завршница. Без овог разумевања Турска никако не би смела да користи сиријски ваздушни простор. Сада кад Турска убрзано потискује своје главне противнике у Сирији неће бити никакве користи од Слободне Сиријске Армије (FSA), што ће Русији, Ирану и Сирији отворити врата за излазак из сиријске мочваре. Турска операција, стога, доноси две велике погодности: Америци ће у значајној мери бити онемогућено да утиче на ситуацију на терену, а то ће ојачати руску позицију. Сиријска упозорења да ће обарати турске авионе до сада су се показала као празне претње.
Исто тако је јако интересантно што ни Русија није имала приговора на турску операцију. Када су га упитали за коментар, руски министар спољних послова је изабрао да окриви Америку за њену подршку Курдима, рекавши да су „унилатералне акције Сједињених Држава у Сирији узнемириле Турску.“ Након што је Турска покренула операцију, Русија је своје снаге из Африна преместила на сигурно, што је довело до тога да бесни команданти курдских снага (YPG) оптуже Москву за издају.
Турско-америчко удаљавање ће се наставити како Турска буде све више тежила да у своју „сигурну зону“ укључи и Манџиб, где САД имају сопствене снаге и војну базу. А Пентагон је већ упозорио да ће бранити Манџиб уколико буде нападнут.
Африн је само пут ка Манџибу, а из Манџиба, који лежи на левој страни Еуфрата, потичу све праве претње по Турску. Победа у Африну сама по себи неће бити довољна; то је само тактички потез у стратешком циљу одвраћања Курда преко реке Еуфрат. Да ли ће се Америка наћи лице у лице са Турском? Да ли ће Турска показати исту смелост коју је показала у Африну?
Много тога ће зависити од питања да ли ће се одржати стратешки континуитет Турске са Русијом и Ираном. Међутим, Манџиб ће исто тако бити и тест за америчку стратегију. За разлику од Африна, који је већински курдски град, Манџиб је етнички разнолик и ставиће САД под велики притисак, а то би могао бити последњи чин у уклањању Америке са шаховске табле. Које су последње речи руског пилота обореног у Сирији погледајте ОВДЕ.
Извор: New Eastern Outlook, Нови Стандард
