Правда

Пише: Милан Добромировић Силвио Берлускони, италијански политичар, успео је да направи прави „гранде риторно“, вративши се на италијанску политичку сцену кроз велика врата. Берлускони не само да се вратио на политичку мапу у Италији, већ ће, по свему судећи, бити опет на власти. Нешто слично, можда мало мање помпезно, покушали су да у Србији ураде Драган Ђилас, Вук Јеремић, па у неку руку и Саша Јанковић, Драган Шутановац, Чедомир Јовановић… Не рачунајући плејаду ликова који су се кандидовали на изборима у Београду из ко зна каквих разлога, Ђилас и екипа у старту нису имали шансе. Да ли је разлог тај што су Италијани глупљи или паметнији од Срба? Не. Да ли је Берлускони утицајнији у медијима од Ђиласа? Не. Има ли више пара? Можда, мада мислим да није велика разлика, али свакако то није било пресудно. Шта је био пресудан „фактор“ прилично велике бламаже опозиције у Београду? Инат! СРПСКИ ИНАТ! О чему говорим? Говорим о томе да Срби ретко, готово никада, не дају другу шансу на изборима. Говорим о томе да Ђиласу није било довољно то што се, после потпуне илегале у Кошаркашком савезу Србије – где му је вероватно све било таман – и медијске и политичке „пензије“, вратио на изборе и обећао оно што је радио као градоначелник. Није било довољно ни то што је гарантовао својом имовином за резултате, иако ми је то, лично, јако спорно јер, ето, са мном као гласачем није потписао никакав уговор о томе. Укратко, није била довољна шарена лажа. Вуку Јеремићу није било довољно да се после једногодишњег држања престола у Уједињеним нацијама – о нашем трошку – врати на крилима национално-косовске приче јер је време бусања у груди јуначке давно прошло. Испијање скупих коктела на Менхетну, уз ексклузивно јављање супруге-извештача за Радиотелевизију Србије о урагану из собе, није било довољно да се пребаци више од пет одсто на прошлогодишњим председничким изборима. Превртање столова Новаку у част, уз чврст загрљај Ђиласових скута, није било довољно за запаженији резултат на минулим београдским изборима. Ипак је ово Београд, а не Њујорк. Саша Јанковић сетио се свог посла тек кад му је мандат био пред истеком. Мада је и у том послу више нападао МУП, БИА и Министарство одбране, него што је штитио грађане. Но, бранио је он и грађане – и он је грађанин! А онда му је неко рекао да би био одличан политичар. И он је у то поверовао. Додуше, поверовали су и неки грађани, па је био други на изборима за председника Србије. А онда – велеобрт! Они који су Јанковића дизали до неба доживели су просветљење и открили „страшну истину“ – диктатор, направио предузеће са женом, сумњиви послови у Либану, сујетан је… – која их је заувек раздвојила. Није ли то она стара: дај човеку власт и видећеш какав је? О Чедомиру Јовановићу, Драгану Шутановцу, Саши Радуловићу и Бошку Обрадовићу не треба много трошити речи. Прва двојица су се „убила“ у свом луксузу, џиповима, вилама, сатовима. Друга двојица су склопила „брак из користи“ који им је донео све сем те користи. Коначно, да се не лажемо, иста или слична судбина задесиће и Српску напредну странку и Александра Вучића ако направи негде грешку. Срби не опраштају. Зато Берлускони не би имао шансе у Србији. Инат је то! Изађите из магле. Више вам није мутно? Какав списак шпијуна је Шешељ направио, погледајте ОВДЕ. Извор: ИН4С