Правда

Пише: Ања Филимонова

Желим да скрене пажњу на то да јавна дипломатија САД, а уз њу и дипломатије земаља које следе проамерички курс (посебно морамо да скренемо пажњу на то да и руководство Србије, почев од 2009. године, спроводи проамерички курс), има углавном тајни карактер. Зато се једино и чују изјаве о неопходности мира, стабилности и просперитета народа. Ове ставове не може да оспори ни један разуман човек. Међутим, ове изјаве су у духу девизе „добро јутро чаршијо на све четири стране”. Мада је по уставу руководство сваке земље, па и Србије, пре свега дужно да обавести своје грађане о предузетим корацима и о суштини преговора које воде, у Србији се тако не ради. Све се држи у тајности, јавност сазна за неку чињеницу тек онда када је све готово, а службена саопштења су препуна празних флускола без икаквог значења.

Тако је, примера ради, уочи саме посете Сергеја Лаврова, Александар Вучић у Србији водио један врло занимљив разговор са руководиоцем британске обавештајне службе МИ-6. Садржај овог разговора је остао непознат. После Лавровљевог одласка су уследили Вучићеви преговори са Ангелом Меркел, са чијом суштином, ако се не рачунају бесмислене фразе, јавност такође није била упозната. Сада смо сведоци да америчка дипломатија започиње са наглим заоштравањем свог деловања. После смене злогласног Брајана Хојта Јиа долазе други. Познато је да је Вес Мичел прво допутовао у Приштину, где је дао јасну изјаву о томе да ће Снаге безбедности Косова бити трансформисане у „војску Републике Косово” и да у тој ствари нико нема право вета. То је гледано из угла начела нови моменат у америчкој политици, зато што је америчка дипломатија све до сада инсистирала на томе да у складу са „уставом” све националне мањине морају дати сагласност на формирање војске „Републике Косово”. Овом променом су Американци дали зелено светло за формирање „војске Косова”. После свега, представник САД (земље која је признала „Косово”, која га подржава и учвршћује) одлази у Србију, а Александар Вучић тада изјављује да је Србија спремна на компромис. Међутим, Србија се није одлучила за компромис, већ је решила да у потпуности капитулира. Сви споразуми у оквиру тзв. Бриселског процеса имају карактер потпуне државне капитулације са јасним обележјима издаје државе, зато што се ради о нарушавању територијалне целовитости и суверенитета Републике Србије.

Александар Вучић није имао никаква овлашћења за закључење Бриселског споразума. Прецизније, Бриселски споразум је супротан Уставу Републике Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности о Косову. Србија је са Косова не само повукла полицију, судство, цивилну заштиту, односно све органе држане власти, чак је предала и „Парк мира” на мосту који спаја северни и јужни део Косовске Митровице, дала је телефонски код „Републици Косово”, већ је створен утисак да нема таквог уступка који Србија не би учинила. Штавише, Вучић ће ићи и даље од свега тога. Његова „Српска листа” (странка косовских Срба која учествује у раду „парламента Републике Косово” и која је формирана уз подршку Београда – ЕАДХYПЕРЛИНК „хттпс://еадаилy.цом/ру/“аилy) у суштини ствари је инструмент за гашење целокупног друштвено-политичког живота Срба на северу Косова. Одатле не може да допре ни један други став, осим оног који је одобрен од стране  „Српске листе”. С друге стране, „Српска листа” је употпуности инкорпорирана у рад парламента „Републике Косово” и са њеном прећутном сагласношћу је за премијера био изабран Рамуш Харадинај (оптужен за многобројне ратне злочине – ЕАДаилy). Реч је о невероватној манипулацији светских размера коју је руководство Србије спровело не само према својим грађанима, већ и према Руској Федерацији и свима онима који иступају против независности Косова. Република Србија предузима потпуно неразумне, нелогичне и антиуставне радње према сепаратистима из Приштине. Иако је чак и Међународни суд 2010. године установио да је неовлашћена група сепаратиста прогласила независност, и то у суштини ништа не значи.

Погледајте шта сада раде српске власти. Они свим силама покушавају да представе да се суштина спора састоји у формирању некакве Заједнице српских општина. Отишла сам на документ српске Владе, реч је о извештају о примени Бриселског споразума, који је 2015. године припремила Канцеларија за Косово и Метохију. Тај документ, који се налази на сајту српске Владе, јасно показује да српска страна у моменту потписивања Бриселског споразума није имала никакву представу о томе шта уговорне стране подразумевају под фамозном Заједницом српских општина. Извештај садржи читав низ жалби и незадовољстава због тога што Приштина Заједницу схвата као дуплирање већ постојећег нивоа власти косовских општина, тј. општина „Републике Косово”. Уколико се Заједница тако тумачи, онда је овакво дуплирање, указује се у српском документу, заиста бесмислено. Међутим, руководство Србије је управо то и потписало, зато што се у Бриселском споразуму искључиво говори о уставно-правном поретку „Републике Косово”. Сасвим је природно што Приштина све уговара у оквиру својих закона и што Албанци не желе никакво дуплирање већ постојећег система удруживања косовских општина, једноставно то им није потребно. Међутим, уколико међународна јавност и САД буду инсистирале, Албанци ће само на папиру несумњиво формирати оно што се од њих тражи. Инсистирање на формирању Заједнице српских општина је потпуно бесмислено, чак и из угла косовског законодавства, а може да буде и још опасније, јер ако се све тежње буду свеле на Заједницу српских општина онда ће Вашингтон и Приштина на крају управо ту кост да баце Србима. Албанци могу да изађу са предлогом о формалном обједињавању српских општина, који не би имао никакав смисао, јер је реч само о функционисању локалног нивоа власти. Мишљења сам да Приштина неће дозволити тој Заједници да одлучује чак ни о питању асфалтирања дечјег игралишта. Једном речју, са Заједницом српских општина се у потпности одвлачи пажња, то је обичан блеф и мистификација.

Потпуно је нејасно по ком основу режим Александра Вучића нарушава одредбу Хелсиншког завршног акта о неповредивости граница установљених у Европи после Другог светског рата. Зашто даје другу државу Албанцима, иако они нису могли да је добију ни на основу чувеног права народа на самоопредељење, које је било предвиђено Уставом СФРЈ, јер су Албанци у СФРЈ имали статус народности, а не народа. Народност (национална мањина) не може да добије државу. Сва трагедија садашње ситуације се састоји у ономе што предузима Београд. При чему Београд у тај процес увлачи и друге учеснике.

У чему је овде замка, примера ради, за Руску Федерацију? Руска Федерација у својој спољној политици ни у ком случају не сме да се руководи принципом ад хоминем – подршка некој конкретној личности. Руска спољна политика је била успешна само онда када је чврсто стајала на принципима морала и праведности. Када се ови принципи нарушавају и када се слепо следи нечија воља, тада смо сведоци урушавања остатака међународног поретка. Процес предаје Косова може неповратно да утиче на руско-српске односе. Следствено, једино што сада треба да се уради је раскидање свих Бриселских споразума, повратак на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и проналажење начина на који ће се регулисати односи са Албанцима, а који ће у потпуности да буде у складу са законским и уставним поретком Републике Србије.

Нека Бог да Албанцима среће, здравља и напретка. Међутим, Косово је територија Републике Србије. Питање одвајања дела територије Републике Србије у принципу не може ни бити поствљено.

Што се Американаца тиче они имају јасне интересе, имају своју стратегију и на њеној реализацији уистину раде двадесетчетири часа дневно. Потребно је да се разуме логика америчке политике, а у овом случају неће бити никакве милости, јер улазимо у последњу фазу решења српског питања са најкатастрофалнијим последицама за српски народ. Зато се у овој ствари не треба заваравати.

Шта је Путин рекао у првом обраћању након победе на изборима прочитајте ОВДЕ. 

Извор: Аналитички форум