Правда

Пише: Слободан Антонић У 21. веку на делу је мутирани колонијализам. Такав колонијализам  је неприметнији и подмуклији од класичног; трупе колонизатора више не марширају главним градом колоније, али запоседнуте земље експлоатисане су и потчињене каткад горе него у 19. веку. Ево неких примера у вези са Србијом, о којима сам већ писао, па сам слободан да их рекапитулирам: У Србији само страни капиталисти добијају од српске Владе субвенцију од 10.000 евра по запосленом (па и више  од тога), чиме обезбеђују бесплатну радну снагу пет и више година. Српски капиталисти такву привилегију у својој сопственој земљи немају. Наша влада заправо води политичку економију „Суперхика” – узети кроз порез од сиромашних Срба и дати богатом Немцу. Такође, највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије, а домаћи предузетник не може; странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи капиталиста; у страним компанијама нема синдиката, радници се испитују на полиграфу, носе пелене и падају у несвест од врућине. Као што је неко лепо приметио: „Страни инвеститори у Србији осећају се као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су”. У Србији не само да су скоро све банке у страном власништву, већ Народна банка ништа не предузима да заштити грађане од лихварских камата страних банака (рецимо, стамбени кредити у „швајцарцима”). Очигледно, на делу је савез домаћих политичара и страних банкара. Србија се свим силама  гура у ЕУ интеграције (плус у НАТО) као у нешто што се „подразумева”. Зашто? Зато што је, као што је објаснио амерички „експерт” Роберт Каплан, самостална Србија опасност за поредак на Балкану. Једино прихватљиво решење за атлантисте је, како нам је растумачио Каплан, да Србија буде део стране империје – Османске или Аустроугарске раније, ЕУ сада. Зато САД и Британија, које нису део ЕУ, свесрдно подржавају „интеграцију” Србије у ЕУ. Што се тиче политичког система, у Србији је на делу типична колонијална демократија – симулакрум испражњен од истинског одлучивања. На изборима се бира скупштина, али законе парламенту доставља или потврђује Брисел (рецимо, Закон о култури). Скупштина бира владу, али влада самостално не одлучује чак ни о једноставним питањима попут цене струје или броја службеника који ће бити отпуштени, већ се о томе питају ММФ, Светска банка или Савет комесара ЕУ. Симптоматично је да је и реторика најмоћнијег човека у Србији изразито аутоколонијална. На инаугурацији за председника (2017) он је о свом народу говорио као о „Балканцима”, представивши их као дивљаке и лењивце, док је о нашим атлантистичким колонизаторима беседио као о симболима цивилизованости. То је типично за дихотомију колонијалног дискурса: „уређено – дивље”, „цивилизовано – урођеничко”, „метропола – колонија”. Такође је примећено да наш најмоћнији политичар испољава, како је речено, „псећу радост” и „слугерањско усхићење” кад год се сусретне с канцеларком Немачке, а сличну слику колонијалне подложности даје и његова самохвала „да се на пријему чак четири пута руковао с Трампом” и „да ћемо недељама радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике – тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана”. Такво понашање је такође типично за колонијалну ситуацију. И инсистирање на „дуалном образовању“, примећено је, обезбеђује додатну јефтину радну снагу страним компанијама, спуштајући ниво образовања намењен нашој деци. С друге пак стране, цео образовни систем под снажним је утицајем борбених аутоколонијалиста из тзв. НВО сектора, који се у појединим питањима показују моћнијим и од самог Министарства просвете. Могли бисмо још дуго наводити различите знаке „колонијалне ситуације” – од захтева да се амерички амбасадор зове Скат а не Скот, преко симболике геј-параде као „врсте окупаторског дефилеа  и империјалне колоне са западним амбасадорима и известиоцима”, до „колонијалне експропријације наших тела” по предложеном Закону о трансплантацији. Разумем да није лако мислити о својој земљи као о колонији – не само због националног поноса већ и зато што живимо у мутираном колонијализму који је другачији од класичног, као и зато што мрежа чувара атлантистичке идеологије контролише друштвену перцепцију – од медија до универзитета. Али, ако објективно сагледамо свој положај, морамо признати: ми смо сада колонија. А то сазнање важан је корак ка нашем ослобођењу. Шта се Вучић договорио са Тачијем у Бугарској, сазнајте ОВДЕ. Извор: Стање ствари