Правда

Пише: Дмитри Орлов У случају да се и даље питате да ли је Крим део Русије (верујте, јесте), одзив је био 71,53% од којих је њих 92% гласало за Путина. И у некадашњој сепаратистичкој републици Чеченији је одзив био 91,54%. Рекордна излазност је такође примећена и ван Русије, међу веома великом руском дијаспором. Више половине свих Руса је гласало за Путина. Једнако је значајан био и начин на који су избори текли: процес је био јаван и транспарентан, коришћењем папирних гласачких листића који су ручно бројани. Бирачка места су била опремљена видео камерама. Предаја више гласачких листића од стране исте особе, што је био проблем на претходним изборима, откривена је на неколико места, и неправилни резултати су дисквалификовани. Иако су током претходних избора људи могли гласати само тамо где су регистровани, сада су могли да се изјасне о својој локацији и гласају где год да се налазе, чак и на аеродромима уколико су били на путу. Иако је претходне председничке изборе у Руисији пратио талас протеста, овог пута су се ти гласови једва чули. И иако су на претходним изборима опозициони кандидати добили значајну подршку од прозападних образованих елита у Москви и Санкт Петербургу, овај пут је читава земља била скоро једногласно за Путина. Јасно је да су Руси политички ангажовани, и очигледно је да велика већина њих верује и воли Путина. Лако је схватити зашто. Током последње деценије прошлог века, Русија се приближила уништењу, али се њена срећа драматично преокренула на крају века. Већина Руса може видети да се њихова земља брзо опоравила од ранијих проблема. Неоспорно је да је Русија сада много стабилнија и просперитетнија земља, а Путин може, и преузима заслуге за то. Под његовим надзором Русија је издржала колапс цена нафте и гаса, изборила се са терористичким нападима, одупрла се западним провокацијама и санкцијама, и одлучно освојила трку у наоружању против Сједињених Држава (и сада може смањити своје трошкове одбране). Русија је постигла напредак у повраћају свог угледа као главне светске силе. С обзиром на његов фантастичан учинак и висок степен поверења и поштовања које је зарадио, Путин би једноставно могао почивати на својим ловорикама, али то није оно што он планира да ради. Уместо тога, он жели драматично да побољша добробит свих Руса и да постигну истинску величину. До сада је успео да Русију начини “нормалном земљом“; сада жели да је води до потпуног тријумфа. То је оно што се налази иза рекордне излазности и његове једнако рекордне победе: коначно је руски народ заправо инспирисан и оптимистичан по питању њихове будућности. Један делић песимизма се налази у кабинету премијера Дмитрија Медведева. На телевизијским сликама њиховог састанка после избора, министри су изгледали врло тмурно и донекле потиштено. Они који су се жалили на петоколонаше унутар Кремља могу да се осећају охрабрено: можда ће, након Путинове реинаугурације у мају, он затражити њихове оставке. Засада је добро. Али у којој мери су ови избори били о гласачком избору, што је суштина демократије? Наравно, сама чињеница да се сви појаве и покажу своје одобравање и поверење у свог неустрашивог лидера је добар начин да се легитимише и подстакне власт лидера као и да се појача морал. Али, зар људи не би требало да одлучују о нечему гласањем – што је нешто важније од “Одлучио сам да изађем и гласам за Путина“? А шта гласање за Путина заправо значи, у погледу избора? Ко је одабрао њега за почетак? Па, испоставило се да је Путин срећна околност. Борис Јељцин га је именовао за свог наследника, и могли сте се сасвим разумно шалити да је Јељцин у то време био пијан и није се сећао зашто је то учинио. Али, такође можете претпоставити и да је Путин изабран због његове чувене борбе против прања новца и офшор непоштено стечених прихода руских олигарха (његов претходни посао у Санкт Петербургу) и због његове паметне употребе својих КГБ веза (са посла пре тога) како би “решио питања.“ Запамтите, то је било време када су бескрајно паметни људи, који су плаћени да седе и пију кафу у Пентагону, замишљали да је “руска мафија“ представљала глобалну претњу. Олигарси су сигурно волели Јељцина, у одржавању њиховог програма “не остављај на цедилу ни једног олигарха,“ и који је радио све што су они желели да уради. Оно што су добили уместо тога је била мачка у џаку. Олигарси су мислили да су регрутовали још једног верног слугу који би, као и Јељцин, одржавао земљу слабом и олакшавао њихову бесрамну пљачку. Уместо тога, добили су челичног технократу и истинског руског патриоту који је брзо показао сјајну моћ да изнесе креативне нове идеологије. Уместо подређености, олигарси су добили своју “доктрину изједначности,“ према којој новац не значи моћ. (Нафтни барон по имену Михаил Ходорковски имао проблем са тим, мислећи да би могао своје богатство да претвори у политичку моћ, и завршио је у затвору). Уместо некога ко би гледао на другу страну док они безобзирно газе руско друштво, добили су његову “диктатуру закона,“ значајно ојачану Руску државу, а некад страховита руска мафија се истопила као иње након изласка сунца. План руске олигархије да се неприметно умеша у друштво западне елите користећи своје експроприсано богатство, остављајући Русију иза себе као осушену љуску, улетео је стрмоглаво у Путинов план да се поново успостави “мултиполарност“ и приморају друге нације, па чак и САД, да Русију третирају као једнаку. То је резултирало западним санкцијама, које су многе олигархе навеле да одјуре назад у Русију и врате своја средства у програм амнестије, да не би била замрзнута. И тако је Путин, за Русију, само срећна околност. С обзиром на то да су срећне околности у суштини далеко мање честе него оне несрећне, поставља се питања: Како Русија може поуздано произвести још једног Путина када за то дође време? Дефинитивно је добра ствар то да Русија им шест година да одговори на ово питање, јер ови последњи председнички избори, као и сви претходни, коначно показују да руска изборна политика није одговор – бар не још увек. Шеф Стратешке команде признао да САД немају чиме да се бране од новог руског оружја! Више о томе читајте ОВДЕ.Извор: russia-insider.com