Правда

Предвиђене за напад, ове огромне руске подморнице, познате и као “Пројекат 949А”, дизајниране су током хладног рата, имајући у виду специфичну мисију- лов на америчке авио превознике, понос америчке морнаричке  снаге.

Због тога што је сваки амерички носач авиона заштићен сопственом малом флотом, у пратњи ратних бродова- многи од њих су специјализовани за подводне ратове- а основна игра Оскара није да се приближи нападу торпеда. Уместо тога, дизајниран је за огромне противбродне крстарице (АСЦМ) удаљене стотинама километара.

Ракетне подморнице, означене ССГ и ССГН од стране америчке морнарице, нису нов концепт. Најраније пројектилске подморнице адаптиране су из конвенционалних подморница педесетих година прошлог века, а совјетска класа “Eхo”, наручена 1961. године, била је прва пројектована за примену крстарећих ракета као примарног наоружања.

Рад на великој подморници крстарећих ракета треће генерације, названог “Пројект 949 Гранит2, започет је средином седамдесетих година. У њему је представљен двоструки дизајн, као и стандардни на великим совјетским подморницама. Примарни труп са одељцима посаде и бродским системима налази се унутар аквадинамичног спољног трупа танког челика.

Код типа  Оскар II који су још у употреби, спољашњи труп је одвојен за до шест стопа или само два инча, у зависности од локације. Два нуклеарна реактора генеришу  седамдесет и три мегавата електричне енергије за огромну подморницу.

Оскар класа је велика, како би носила своје тешко наоружање. Главни производни модел је дугачак више од пола фудбалског терена (154 метра), и преноси 12.500 тона док је на површини, а чини се четвртим највећим типом подморнице икад произведеним.

Ипак, подморница ‚‚Оскар‚‚ може да постигне одличну максималну брзину од тридесет седам миља на сат, и рони до пет стотина метара дубине. Међутим, познато је да је споро роне и имају маневарски недостатак.

Примарна сврха “Оскара” била је да служи као платформа за паљење двадесет четири огромне ракете “Гранит П-700”, често називане ‚‚‚бродолом‚‚ СС-Н-19 од стране НАТО-а. Крстареће ракете дужине десет метара теже скоро осам тона, и могу ићи од подводних ка површинским метама, скоро четири стотине километара.

Пројектили се подижу од својих лансирних цеви користећи ракетни мотор, пре него што пређу на кљунасти млазњак, на крстарење брзином до максимално 2,5 Маха (брзине звука), у зависности од висине.

Они су усмерени ка мети од стране сателитског система, који “Оскар” може повезати преко антене. Ако се више гранита испаљује, оне се могу умрежити да заједно преносе информације о циљању и приступ из различитих углова. Гранитни пројектил може такође бити опремљен са пет стотина килотонских нуклеарних бојних глава.

Иако борбена крстарица класе “Киров2 и носилац авиона Адмирал Кузњецов може носити ракете “Гранит”, много ју је лакше детектовати него Оскара, који може да истовара своје ракете под водом са далеко мањом опасношћу од одмазде.

“Оскару” не недостаје  оружје са кратким дометом. Поред своје четири редовне цеви од 533 милиметра које могу да испаљују анти-подморске ракете RPK-2 “Морска звезда”, има две 650-милиметарске цеви које могу испалити изузетно велике ракете “SS-N-16 Сталион”, које могу ударити мете довољно јако као шездесет и три миље далеко. Оба пројектила на ракете могу распоредити или конвенционалне торпеде или нуклеарно дубинско пуњење.

Прва два Оскара,“Аркхангелск” и " Мурманск " завршени су у бродоградилиштима у Северодвинску 1980. и 1982. године. Следи их једанаест бродова “Пројеката 949А Антеј” између 1982. и 1996. године. Ови новији и вероватније тиши Оскар II су били десет метара дужи, опремљени ажурираном електроником , и надограђени  пропелером од 4 до 7 лопатица. Изградња још три “Оскара” почела је између 1992. и 1994. године, затим напушена,а  делови су преусмерени у друге сврхе.

У пост-совјетској ери, руска морнарица се сконцентрисала на очување и ажурирање своје флоте “Оскара” на рачун старијих дизајна. “Оскари2 су током деведесетих наставили да вребају из сенке америчке носаче авиона, а један се 1999. године заплео у мрежу шпанског рибарског брода.

За разлику од већине других подморница Другог светског рата, Оскар  се хвала богу никада није користила у борби. Међутим, подморске операције остају опасне чак и када их не угрожавају непријатељски торпеди и дубинско пуњење оружја.

12. августа 2000. године док је учествовао у поморској вежби у близини Североморск-а, догодила се експлозија на руском броду “Курск”, еквивалентна експлозији три до седам тона ТНТ-а. Спасилачки тимови су били трагично неспособни да интервенишу на време, и свих 118 чланова посаде је остало на дну океана. Истраживање је закључило да је водоник-пероксид који је цурио из слабо завареног торпеда типа 65, био вероватни извор прве експлозије, што је довело до детонације ланца других торпеда. Друга теорија је да је грешка посаде због недостатка тренинга проузроковала детонацију торпеда.

13. априла 2015. године, подморница “Орел” из “Оскар” класе, запалила се док је била на пристаништу у Северодвинску. Овога пута кривац је била изолација између унутрашњег и спољашњег трупа који је сагорео док су делови били заварени. Срећом, нуклеарно гориво и наоружање у то време нису били на броду.

Данас, седам или осам подморница “Оскар II” класе наставља да служе у руској морнарици у Пацифику и северној флоти. Нове, нечујније подморнице “Јасен” класе имају за циљ да коначно замене “Оскара” у улози коју има.

Међутим, руска војска је најавила да ће до 2020. године надоградити најмање три, евентуално све преостале Оскаре у модел “Пројекта 949АМ”, наводно по цени од 180 милиона долара по подморници. Надоградња ће заменити старе пројектиле “Гранит” са седамдесет два модерна крила пројектила “Оникс” и “Клуб анти-шипинг”. Остале надоградње укључивале би нове сензоре, борбене информације и навигационе системе.

Подморнице ‚‚Оскар‚‚  класе не прелазе ивицу скривене подморничке технологије, и могу остати ефективно средство у угрожавању површинских бродова екстремно великог домета, својим крстарећим наоружањем.

Путинова најопаснија ракета добила име. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: webtribune.rs