Правда

Пише: Ана Филимонова У билатералним српско-руским економским везама најзначајнији су следећи правци: успешно ради НИС са 10% учешћа у буџету Србије (основни акционари су „Газпром нефт“ и влада Србије; компанији припадају две фабрике за прераду нафте – у Панчеву и Новом Саду – чији је збирни капацитет прераде 7,3 милиона тона нафте, мрежа са неколико стотина пумпних станица и базе за складиштење нафте. У октобру 2013. године, на састанку В. Путина и Т. Николића констатован је обим руских инвестиција у српску економију од 1,2 милијарде долара; постоје редовни састанци на највишем нивоу (било је 12 састанака Путина са Вучићем), систематске посете министра спољних послова и других руских државних представника Србији; формиран је низ билатералних комитета (на пример: међувладин Руско-српски комитет који предводе Д. Рогозин и И. Дачић); у време председника Николића Русија и Србија су 2013.г. потписале Уговор о стратешком партнерству; исте године су потписале и Уговор о давању Србији кредита од 800 милиона долара који је требало да буде искоришћен за модернизацију српског железничког саобраћаја („кредит је одобрен за коришћење приликом посете Путина Београду у марту 2011.г.); у априлу 2013. године Београд је добио статус посматрача у Парламентарној скупштини ОДКБ; у новембру 2013. министри одбране Србије и Русије – Небојша Родић и Сергеј Шојгу потписали су Уговор о стратешком партнерству у војној области (заједничка војна обука „Братства ваздухопловаца Русије и Србије“ и „Братства Словена“) и отада се оне одржавају сваке године, заједно са белоруским оружаним снагама. Русија је као донацију 2017.г. испоручила Србији 6 авиона МИГ-29 (они се сада ремонтују), у плану је донација још 30 тенкова Т-72, 30 оклопних транспортера БРДМ-2 и два транспортна авиона АН-26 (претпоставља се да ће они бити испоручени у следећих 10 месеци). Да подсетимо да је од 2000. године између Србије и Русије на снази Уговор о слободној трговини. 2012.г. основан је и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу (који се без обзира на најбитнију помоћ коју су руски спасиоци указивали у току катастрофалне поплаве у Србији 2014. године, од самог оснивања сукобљава са огромним проблемима – од формирања и изградње објеката на одређеној парцели, све до чињенице да српска страна том Центру све до сада не даје статус дипломатског имунитета. У Србији ради и банка Сбербанк, Лукојл и још око педесет великих руских компанија – укупно око њих 200 (ради поређења, у Србији ради око 450 аустријских компанија). У плановима сарадње су следећи правци: НИС је изјавио да је заинтересован за изградњу новог складишта гаса у близини Зрењанина; руске компаније намеравају да повећају инвестиције у „Петрохемији“; потписан је уговор о изградњи термоцентрале у Панчеву (то је за сада, у овом тренутку једини и највећи пројекат, у коме учествује и кинеска страна, у који политичари и представници бизнис-кругова полажу велику наду). Газпром намерава да повећа запремину подземног складишта (ПХГ) „Банатски двор“ са 450 милиона кубних метара на 759 милиона м3, а коначну одлуку ће донети „Газпром“ до краја марта о.г. Александар Вучић рачуна да ће Русија помоћи Србији да постане земља транзита гаса, да ће уз помоћ Русије моћи да сагради пријемни гасовод од границе са Бугарском до потрошача у земљама бивше Југославије, којим ће Београд добијати из Бугарске 9,8 милијарди м3 гаса годишње, а затим га делити између Републике Српске, БиХ, „Косова“ и Хрватске. Међутим, да би дошло до тога Софија мора да оствари свој пројект изградње гасног хаба „Балкан“ због чега преговара са „Газпромом“ . Тај пројект је за сада у идејно-развојној фази. Такође, са радом прво мора да почне грчки интерконектор (Interconnector Greece-Bulgaria) чији извор ће бити регасификациони терминал у грчком Александруполису, али у Атини за сада сумњају у сигурност изградње таквог терминала. Ипак, треба да се подсетимо да се у Извештају Комитета Сената САД за спољну политику од 10. јануара 2018. тврди да „ЕУ и САД раде са Београдом на диверзификацији његових енергетских извора преко пројеката типа Бугарска-Србија интерконектор“. 23. фебруара о.г. за време Вучићеве посете Софији српски председник је свечано огласио план изградње интерконектора између Бугарске и Србије, као и гасовод Димитровград – Ниш. (Притом на друштвеном нивоу Вучић је известио да је Србија спремна да помогне развој бугарског језика у Србији, образовање и медије на бугарском, и констатовао је да је „дошло време да се несугласице које су постојале од пре 130 и 100 година и у периоду Другог светског рата оставе, и да се гледа у будућност“). Гасовод Ниш – Димитровград је један од шест приоритетних пројеката Европске комисије, чији је циљ да се „Србија обезбеди гасом не само из Русије већ и из Азербајџана и северне Африке“. Да подсетимо да је крајем маја 2015.г. тадашњи премијер Александар Вучић изјавио да ће „Србија прихватити препоруку да смањи зависност од руског гаса тако што ће се придружити гасоводу који подржава САД, а који ће достављати гас из Азербајџана у Европу“, што је „изузетно важно за наше америчке другове“. „Вашингтон је, наравно, изузетно важан, и ми се надамо да ће они подржати наш европски пут и наше економске реформе које су врло важне за нашу земљу“ – рекао је он. У фебруару 2016.г. бивши потпредседник Скупштине Србије Владимир Маринковић, изјавио је да влада Србије планира (тада је А. Вучић био премијер) у вези са обезбеђењем енергетске стабилности земље да „Србија не може да зависи само од једног испоручиоца“. Притом, очигледно је да се зависност прихвата са много емоција и да је врло озбиљно разрађиван план испоруке америчког течног гаса хрватском терминалу на острву Крк, али да пре тога треба да буде изграђен терминал за „интерконекцију са Хрватском“ како би Србија добијала гас из тог терминала. У типичном маниру, користећи сав пропагандни арсенал, Маринковић је као образложење указивао да „код наших партнера из САД постоји спремност да нам помогну и да нам дају подршку у вези са нишим намерама, а то би обезбедило развој читавог региона, и тај би пројекат конекције са Хрватском уз економски развој допринео јачању пријатељских односа и смирењу односа у региону. Односи Србије са Хрватсом су најбитнији за стабилност региона. И Србија може да се позиционира као економски лидер региона“. Међутим, одмах се испоставило да је цена америчког гаса неприхватљива и да је чак и Хрватској економски неисплативо да се укључи у тај пројекат. 2016.г. српска влада је са Евроазијским економским савезом (Русија, Казахстан, Киргизија, Јерменија и Белорусија) почела преговоре о закључивању Споразума о слободној трговини. Рекло би се да треба да се прошири руско-српски Уговор о слободној трговини од 2000. године. Међутим – с Казахстаном, на пример, већ су у Србији на снази такви трговински односи који чине безначајних 0,9% од укупног увоза у Србију. У ствари, ради се о само једној грани индустрије – аутомобилској, а прецизније – о компанији Фијат која има фабрику у Србији, а која се труди да изађе на евро-азијско тржиште. Српска филијала Фијата у Крагујевцу има озбиљне проблеме са извозом и за њега би извоз у земље-потписнице Евро-азијске економске уније представљале излаз из ћорсокака. Међутим земље-потписнице те уније инсистирају на једнаким квотама, тј. да се за један извезени Фијат извози једна Лада. За сада се у тим преговорима не запажа никакав прогрес. Да дамо још један пример који много говори. У јуну 1917.г. Александар Вучић је био позван у Казахстан ради учествовања на изложби „Експо-Астана 2017“. На тој грандиозној изложби представљено је преко 100 земаља и међународних организација. Председник Србије је дочекан са огромном пажњом, на самој изложби је организован сусрет Вучића са председницима В. Путином и Си Ђинпингом. Међутим, прави пословни састанак је требало да се одржи у трилатералном формату тек када изложба буде затворена. Казахстан је Србији нудио широк пакет из области економске сарадње (ту је спадало и решење за „Петрохемију“) и из области војне индустрије, а били су предвиђени и преговори о укључењу Србије у безбедоносни систем ШОС. Међутим – позивајући се на рођење детета (трећег) Вучић је скратио посету Астани и хитно отпутовао у Београд. При том је Александар Вучић онај који упорно говори да у интересу своје земље ради по 20 сати дневно, не користећи ни викенде; да на посао долази много пре свих службеника. И управо он није нашао времена да се задржи у Астани како би са руским и кинеским председником обавио преговоре о најважнијим могућим питањима – о безбедности и војној сарадњи, судбоносним за српски народ и Балкан уопште. У интервјуу Вучића првом заменику генералног директора ТАСС-а Михајлу Гузману од 8. децембра 2017.г. српски председник је тако окарактерисао суштину економских односа Србије и Русије: „Србија је једина земља у Европи која ни на једном међународном форуму није гласала против Русије; Србија је једина замља у Европи која никада против Русије није увела ни један облик санкција“. Да погледамо речено мало детаљније, полазећи од тезе самог Вучића да „бројке и чињенице говоре боље него све наше политичке идеје“, у генези од 2008.г. када је председник још био Борис Тадић. У периоду од 2003. до 2012. године Русија је у Србију инвестирала преко 2,85 милијарди долара. 2008. године Русија је била ДРУГИ трговински партнер Србије, осми инвеститор. Тада је фиксиран стабилан раст билатералне трговине и 2008.г. је превазишао индекс од 4 милијарде долара (4.041 милијарда долара). Русија је у 2008. години била главни спољнополитички партнер Србије, са учешћем 15,24% за увоз и 5,01% за извоз роба. У 2011.г. (да подсетимо да је 2012.г. на власт дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) спољнотрговинска размена између Русије и Србије је износила 3,3 милијарде долара. 2017.г. после пет година власти Александра Вучића и свих његових патетичних изјава о историјској апогеји у руско-српским односима, спољнотрговинска размена између Србије и Русије износила је 2,5 милијарде долара. У периоду власти Николића-Вучића инвестициона активност Русије се смањивала ЧЕТИРИ ПУТА: директне инвестиције су од 223 милиона евра пале за 60 милиона евра у 2017. години. 2014. године се десило нешто изузетно значајно: Запад је почео да уводи режим санкција против Русије и Србија је од ЕУ добила упозорење-инструкцију. На заседању шефова дипломатије ЕУ 15. августа 2014. Брисел је од земаља-кандидата (укључени су ту били и Турска и Србија) затражио да не користе увођење санкција против Русије као шансу за повећање сопственог увоза пољоприврених производа у Русију и заузимање места произвођача ЕУ на руском тржишту. Упркос насушним потребама своје земље Александар Вучић, под притиском Запада без преседана и упркос практично волшебној могућности да српску економију „извуче“ на нови ниво што би му, осим осталог, помогло да разговара са западним фактором на равној нози, он је инструкције Запада извршио. Србија Русији није увела директне санкције, али није дала ни државне дотације пољопривредним произвођачима, чији је производи требало да стигну на руско тржиште. А да се поставио неки такав циљ, могли су да се прескоче индекси трговине са ЕУ и да се реално погура развој српске економије која је због војне агресије НАТО-а разорена те јој је онемогућен развој. Ако би се фокусирали на омиљену филозофему А. Вучића: „за будуће генерације, децу, инвестиције, будућност и младе“ – потпуно је несхватљило шта је мотив и смисао одбијања историјске шансе. Одбијања које битно јача агонију српске економије. Руском тржишту је неопходна висококвалитетна српска производња, а српском – давање државних субвенција за проширење производње, отварање руског тржишта (на пример: организовање директног регионалног и обласног узајамног деловања). Оперативна ликвидација логистичких и других препрека представљала би једину меру која је у стању да стварно, а не декларативно, спасе Србију разарања, које за време Вучића све више јача. Али наде и вектор његовог егзистенцијално-онтолошког одређења лежи у другом правцу: „Драматично смо подигли наш извоз у ЕУ и нашу трговинску размену са ЕУ, али је нисмо драматично подигли у региону. Јесмо је нешто поправили и то у нашу корист. Углавном, наш извоз је у већим бројевима увећан него што је наш увоз, али то није ни близу довољнога, ни близу онога чему се надамо“. Да се присетимо и полузаборављене чињенице: мало после званичне посете председника Путина Београду октобра 2014. године „Газпром“ је смањио испоруке гаса Србији за 30%. Та одлука је била изазвана одбијањем Александра Вучића да потпише гаранције о враћању српског дуга за руски гас од 200 милиона долара до марта следеће године. На заседању владе Србије Александар Вуић је рекао да је захтев Путина је неуместан и неправедан обзиром да Русија преко НИС-а и тако из Србије извлачи огромну добит, а то Русији омогућило да Србији нуди споразум о продаји те компаније који је за њу штетан (да подсетимо да је НИС приватизован у децембру 2008. године као део енергетског споразума, закљученог у периоду владе Војислава Коштунице. 11. августа 2014. Министарство унутрашњих послова Србије је формирало Радну групу за преиспитивање продаје НИС-а руској компанији „Газпромнефт“(компанија је продата за 400 милиона евра – 51% акција; прозападни медији су тада инсистирали на тезама да је реална цена компаније 2 милијарде евра, и да је тако ниска цена продаје наводно условљена тиме што Русија подржава територијалну целовитост и суверенитет Србије). 2015.г. запажен је нагли пад робне размене, тако да је 2016. године стварно стање враћено на 2014. годину. У периоду јануар-октобар 2016. године робна размена између Русије и Србије износила је 1,86 милијарди долара, што је за 10,4% мање него у истом периоду претходне године. Руска Федерација је постала ЧЕТВРТИ трговински партнер Србије. Највећи део у српском извозу Русији, и то током много година уназад, заузимале су компаније у већинском поседу странаца, или потпуно у њиховој својини. Према подацима УН Comtrade, у укупном трговинском обрту Србије у 2016. години Русија је учествовала са 6,76%. Према подацима српског Републичког института за статистику, у првом полугођу 2017. у извозу су главне партнере Србије представљали Италија (1,2 млрд $), Немачка (1 млрд $), Босна и Херцеговина (615 млн $), Русија (470 млн $) и Румунија (415 млн $). У истом периоду, у увозу, прва је била Немачка (1,3 млрд $), па Италија (1 млрд $), Русија (827 млн $), Кина (809 млн $) и Мађарска (480,8 млн $). У спољној трговини Србије доминира ЕУ (2/3 робне размене), на другом месту су земље ЦЕФТА (БиХ, Црна Гора, Албанија, Молдавија и „Косово“) са извозом од 2,7 милијарди долара и увозом од 758 милиона долара. Трговинска размена између Србије и Бугарске, упоређења ради, по резултатима 2017. године, достигла је 1 млрд евра, а у догледној перспективи може да дође и до 3,5 млрд евра. Између осталог, Србија и Бугарска заједно раде на реализацији низа пројеката, међу којима у приоритетне спада аутопут Ниш – Мердаре – Приштина. У поређењу са Бугарском, учешће Русије уопште не одговара проглашеним циљевима и специјалним српско-руским односима, постојећем потенцијалу и крајњој потреби српске економије и слободног пословања на тржиштима братске Русије. И тако, реални економски показатељи негирају митске конструкције које се сасвим непосредно надувавају са обе стране, а односе се на ширење српско-руског заједничког деловања. У стварности се Уговор о слободној трговини претворио у мртво слово на папиру, откако је Вучић на власти његов потенцијал није активиран. Поље економског руско-српског узајамног деловања се оштро смањује, остављајући само неколико крупних аспеката који, ипак, не заузимају видније место ако се упореде са другим земљама и немају никакво друштвено-значајније деловање – што Срби са пуно разлога очекују од руско-српског партнерства. Александар Вучић, чији се режим власти ослања на патриотски оријентисану елиту Србије у стварности упорно пресеца руски вектор, уз надувавање демагошко-пропагандног мехура о успесима руско-српске сарадње који немају преседана у историји. Пример Црне Горе, у којој су руске инвестиције биле највеће у региону, показује да чак и тако крупно учествовање није представљало препреку да та земља, чије становништво у апсолутној већини представљају чисти етнички Срби, православци, буде угурана у чланство НАТО, уз пратеће оптужбе против Русије за покушај атентата на Мила Ђукановића и извођење државног преврата. Односно, разрађен је детаљан модел функционисања партијског и масмедијског система (у коме најбитнију улогу играју западне тајне службе и њихови представници), које је омогућио да се бирају и да држе власт антинационални политичари који су предузмиали активне мере усмерене против национално-државног живота земље, и све то – не обазирући се на мишљење становништва. При томе је оптужбама против Русије за покушај атентата на Ђукановића и покушај преврата допринео и Александар Вучић. Тако Специјално тужилаштво Црне Горе тврди да је планом ликвидације Ђукановића руководио руски држављанин Едуард Широков. Српска безбедносна агенција, БИА (Александар Вучић лично контролише рад свих тајних служби Србије) предала је Специјалном тужилаштву Црне Горе записани разговор Широкова са осумњиченим Александром Синђелићем, у коме Широков захтева од Синђелића да организује групу за ликвидацију премијера Ђукановића. Зато није чудно што се у Црној Гори најактивније развија русофобија, а руски капитал замењује турским. Тако су само за последњих годину дана турски држављани, што је важно, углавном присталице Ф. Гулена, у Црној Гори већ основали 450 фирми и баве се активним откупљивањем бизниса у грађевинарству, туризму, логистичкој сфери, као и куповином некретнина. Гулен је амерички пројекат, и у вези с тим је врло вероватно да „турска инвазија“ представља амерички план за истеривање руског утицаја у Црној Гори. Модели власти Мила Ђукановића и Александра Вучића су идентични, то су браћа близанци. Зато са посебном пажњом треба да се прате речи бившег посланика Бундестага и бившег државног секретара министра одбране Немачке Вили Вимера о томе да је „рат 1999. године умногоме повезан са идејом Америке да се уништи руски утицај на Балкану“. Да подвучемо: формалне санкције против Русије Александар Вучић не уводи искључиво зато што српски народ искрено воли Русију, а изузетак не представља ни изборно тело самог Вучића. Евентуалним јавним иступањима против Русије, он би сам себи потписао пресуду и срушио сопствени највећи ослонац, а западни саветници то одлично знају.  Ко је жена која је хапсила Марка Ђурића, сазнајте ОВДЕ. Извор: Аналитички форум