Правда

Пише: Александар Павић

Јер, није ли лаж у старту када, као медиј, дозволите да вам председник државе или високи државни функционер говори о неком догађају – као што је био злочиначки упад из Приштине на север Косова и Метохије – а да ни један једини пут не поменете контекст, тј. генезу одлука и догађаја који су довели до те, најновије бламаже државе Србије.

Не видех, не чух, не прочитах ових дана ниједно питање упућено од стране привилегованих медија Вучићу, Марку Ђурићу (тако га, из ко зна ког разлога, ословљава линк са вести Мондоа о његовом „хапшењу“ – mondo.rs/a1092182/Foto/Info/Narko-Djuric-uhapsen-na-Kosovu.html), Селаковићу, Дрецуну и њиховим дворским спинерима, који би гласило отприлике овако: „Да ли је овакав упад наоружане банде на север КиМ био могућ пре Договора о интегрисаном управљању границом, Бриселског споразума, расформирања свих одбрамбених механизама којима су Срби на северу располагали и маргинализације управо оних људи без којих данашњег севера КиМ не би ни било?“

А то је кључно питање, из ког тек могу да крену сва остала смислена питања. Наравно, ако хоћемо да знамо шта се стварно догодило, и како то спречити у будућности.

Међутим, јасно је да би само постављање тог питања – чак и без добијања одговора – уздрмало саме темеље власти. Стога га није ни било. Јасно?

Дакле, у представи коју гледамо последњих дана, из јавног дискурса намерно су изостављене кључне компоненте ИСТИНЕ и ОДГОВОРНОСТИ. Зато смо и гледали, и гледаћемо и даље, представу.

Постављање „тврде“ границе на Јарињу и Брњаку, расформирање институција државе Србије на северу (поготово структуре МУП-а и ДБ-а), као и Цивилне заштите, Чувара моста и сродних одбрамбених организација – јесу основни фактори који су широм отворили врата упаду башибозука на север КиМ који се десио 26.3.2018. И који су омогућили једној очигледно слабо обученој банди да терорише читаву Северну Митровицу – о чему су у Приштини до негде 2014. само могли да маштају.

Наравно, главни извршиоци напада су били Шиптари који мрзе Србе, уз неколико ново-поарнаућених Срба, вероватно понеког англо-америчког оперативца, и логистику ЕУЛЕКС-а и НАТО-а. Али – шта је ту ново? Тај филм, у разним варијантама гледамо већ око шест векова. Арнаути се неће смирити док не почисте Србе са Лазареве земље. Шта ту није јасно? О каквом се „изненађењу“ уопште сме говорити?

Кад командант државе, града, утврђења (из немара, незнања или издаје, свеједно је) ослаби одбрану и настане покољ – да ли је крив само непријатељ, или и командант и његови верни извршитељи?

Још кад се то слабљење одбране јавно обзнани непријатељу, то је онда практично позив на агресију. А то су управо били тзв. Бриселски споразум и размонтирање државно-одбрамбених капацитета севера КиМ – позиви на агресију. Као и сва заклињања да „Србија више никад неће ратовати“, односно да ћемо све решавати „искључиво мирним, политичким, дипломатским средствима“. Само је још фалио црвени тепих на мосту преко Ибра…

И сад, исте домаће паликуће и неуспешни команданти који су широм отворили врата агресији и предали државну територију Србије – мимо Устава, Резолуције 1244 и Саветодавног мишљења МСП – у руке творевине коју сад и сами називају „терористичком“, „бандитском“, „лажном“, итд. – кукају над својом и народном судбином и светском неправдом, представљајући се у исто време као хероји и спасиоци државе.

Кад су горе-наведене и/или сличне термине користили они који су се од почетка противили и граници на административној линији и тзв. Бриселском споразуму – онда су исти они који их сад слободно просипају у јавности то етикетирали као говор „екстремизма“, „мржње“, „ратног хушкања“, „свађања са светом“ итд. И прогнали исте са националних медија. С којих се сад не скидају, користећи те, и још жешће термине. Откуд одједном таква реторика из уста дојучерашњих „миротвораца“ Вућића, Ђурића, Селаковића? И шта то говори о њима да тек сада „схватају“ оно што је толиком нормалном свету било јасно пре више година? Какве они уопште имају способности не да управљају државом, него да раде било шта?

Они који су пре 5 и више година упозоравали на опасности и последице овакве политике, излазили на улицу – сад је бар јасно – су то радили зато што су 1. читали историју, 2. одавно схватили природу Запада и западних обећања, 3. били истински забринути за безбедност српског народа на КиМ и његов пуноправни о(п)станак у оквирима државе Србије.

Сад, пошто је та политика очигледно доживела крах, њени носиоци, уместо преузимања одговорности, најављују нове, наизглед радикалне потезе: једнострано формирање ЗСО (али искључиво по „косовским законима“!), оптужнице против оних за које се унапред зна да су недоступни, итд. Дакле, виртуелне претње праћене виртуелним потезима – који, узгред, додатно легитимишу „лажну државу“.

С друге стране, званичници (по Вучићу/Ђурићу/Вулину/Селаковићу) „лажне државе“ прете хапшењима мученика који буду кренули да на своју руку праве ту смешну, безубу, „бандитским“ (по Вучићу/Ђурићу/Вулину/Селаковићу) законима прилагођену ЗСО. И вероватно ће и хапсити, с обзиром да „лажна држава“ још од 2008 – а поготово од 2013. године – много доследније брани свој „суверенитет“ од наводно праве државе Србије.

И, шта ће онда да се деси? Имаћемо нову кризу, можда и нове разбијене главе, или нешто још горе. И опет ће паликуће да се представе као ватрогасци и да нам свима држе патриотске лекције.

А да су те исте паликуће имале и трунке дипломатске способности и/или чисте досијее, они не би овако катастрофално водили цео тзв. Бриселски процес, и ствари никад не би дошле до ове кризне тачке. Да су, уместо што су све једнострано испуњавали док „лажна држава“ није ништа – захтевали симетрију, односно да су захтевали да се чак тај бедни, анти-државни Бриселски споразум спроводи једнаким темпом на обе стране, никад Срби на КиМ не би дошли у позицију да сада, под претњама хапшењем, једнострано крену у формирање ЗСО. Уместо тога, имали би и данас своје општине и руководства изабрана по законима Републике Србије (а имали су их по целом КиМ), јер их никад не би ни размонтирали услед тога што приштинска страна ништа није испунила. А то значи да би имали и своју чврсту, непробојну (за власти „лажне државе“) одбрану на Ибру.

Пре четири и по године дошао сам – не први пут – на север КиМ као пријатељ тадашњих српских првака и лидера, изабраних по законима Републике Србије, уочи поновљених „избора“ које је расписала Атифете Јахјага. Седели смо у кафани на улазу у Звечан, у којој је било двадесетак припадника МУП-а Србије у цивилу, послатих, заједно са још пар стотина других, од стране Дачића и Вучића да би онемогућили репризу успешног бојкота лажних избора лажне државе (тада је нису тако звали) и успут застрашили тада још увек слободни народ севера КиМ.

Претходно су, током првог гласања 3.11.2013. маскирани хулигани из Србије спасли лажне изборе лажне државе од тоталног краха тако што су поразбијали гласачке кутије у Северној Митровици, због чега су они морали да буду поновљени – али овог пута уз претњу оружаном силом. Другим речима, Вучић/Ђурић/Вулин/Селаковић су, помоћу маскираних бандита и злоупотребом МУП-а Србије, уз помоћ фантомки, калашњикова и претњи оружаном силом (од)бранили Јахјагине лажне изборе од Срба-легалиста, привржених сопственој држави. Која је суштинска разлика између њих и оних који су 26.3.2018. послали униформисане бандите да упадну у Северну Митровицу да би спроводили законе „лажне државе“?

И сад би још требало да нам буде жао Марка Ђурића, што је сносио само део последица које је, заједно са својим шефом, закувао? Марка Ђурића који замајава српску јавност откако је дошао на високе функције као свежи дипломац „чувеног“ приватног правног факултета? Марка Ђурића који је „лажној држави“ дао сасвим стваран позивни број и то прогласио „победом“? Марка Ђурића, због кога – наравно, првенствено његовог шефа – Срби на северу морају да узимају документа „лажне државе“ да би уопште тамо опстали?

Једино што је за истинско жаљење је што је он државни званичник и што је, као такав, учествовао у јавном понижавању државе Србије. Граница на Јарињу и Брњаку и Бриселски споразум су разлози због којих је уопште морао да се пријављује властима „лажне државе“, и разлози због којих је „лажна држава“ могла да му забрањује улаз. Пре напредњачко-социјалистичких времена, могло се слободно долазити на север КиМ из централне Србије, Русима нису биле неопходне визе, а ко је хтео, могао је да из слободне Северне Митровице, без проблема, иде даље на југ, уз обезбеђену пратњу, или без ње.

И сад треба тог кукавца, једног од рушитеља државног поретка на српском Косову и Метохији, да жалимо? Он би требало да одговара што је створио услове да једног званичника државе Србије наоружани бандити могу некажњено да киднапују у некад поносној, већински српској средини – коју је „голоруком“, како сад често подвлачи, оставила управо политика коју он спроводи – и вуку за кравату по улици.

Треба ли, после свега, да мирно, филозофски прихватимо тезу да пожаре треба сад да гасе дојучерашњи запенушани заговорници хапсбуршке подметачине о „Великој Србији“ који су преко ноћи постали исто тако запенушани безалтернативни еуропејци и новопечени протестанти, чији је врхунац „пркоса“ и „храбрости“ једнострано грађење „институције“ (ЗСО) по „законима“ тзв. Косова, творевине коју они (сад) систематски називају терористичком, бандитском и/или лажном државом? С чијим „пасошем“, узгред, може и даље да се слободно, несметано путује по Србији, и даље у иностранство (што са српским пасошем са КиМ практично није могуће).

Не може разговор са Путином, ма колико добар – а дај Боже да је, због државе Србије, био баш онакав каквим га представљају медији – да буде амнестија, а ни пилула за амнезију. Шешељ бесан због угњетавања у Скупштини. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Аналитички форум