Пише: Јово Вукелић

Ово наводе и амерички сенатори-демократе у свом познатом извештају. И, одатле извлаче закључак о утицају Русије на Србију. Као да је број сусрета ваљан и пресудан доказ блискости или добрих односа.

Подсећања ради: састајао се раније српски председник Милошевић са Холбруком, или сада Путин са Меркеловом много више  пута. Да ли је то био доказ њихових добрих односа, пријатељства, утицаја?

Снажнији је и погубнији, малигни и штеточински утицај САД на Србију и њену политику и грађане од руског утицаја (иако ниједан амерички председник није посетио Србију од 1980. године, ускоро ће 50 година)! Мислим да ће се са овом констатацијом сложити већина читалаца. Али, навикли су званичници америчке администрације да подмећу Србији и Балканцима свакакве небулозе, тако подмећу и овакве неважне приче о броју сусрета, посета.

Више утицаја на српске званичнике и власти имали су од 2000-те године амерички амбасадори у Београду (пример председника Србије Тадића). То су недвосмислено потврдили извештаји „Викиликса“ у којима  су се разоткрили поразни детаљи о поданичком менталитету српских министара и највиших државних званичника који су се годинама утркивали ко ће пре стићи до америчког амбасадора и дојавити му поверљиве информације.

Дипломатска експанзија ЕУ намењена Србији не посустаје. То је постало водљиво пре месец дана, 6. фебруара, када је Европска комисија (ЕК)  обелоданила свој Извештај под називом „Веродостојна  перспектива проширења и појачана сарадња ЕУ са западним Балканом”.

Из тог документа јасно је да ЕУ очекује темељне и трајне реформе у овом региону (шта ли су радили досад?) како би се наставила сарадња и пут земаља Западног Балкана (шест земаља: Албанија, Косово, Македонија, Србија, Црна Гора и БИХ) ка Унији.

Шест водећих иницијатива и мера обухватају: “јачање владавине права; већу сарадњу у подручју безбедности и миграција уз помоћ заједничких истражитељских тимова и европске граничне и обалне страже; ширење енергетске уније ЕУ на западни Балкан; смањење трошкова роминга и увођење широкопојасног интернета у региону.

У стратегији се такође наглашава да ЕУ треба да буде спремна да прихвати нове чланице када оне испуне критерије”.

До уласка у ЕУ, а датум није одређен пре далеке 2025. године (а и та година се помиње више као могућност . То је година пре које није могуће ни теротетски говорити о могућности да Србија буде део ЕУ) , све земље које хоће да постану чланице ЕУ, па и Србија, морају да реше граничне спорове са суседима, да реше сва отворена питања.

За Србију то значи да са суседима реши сада нерешене граничне спорове. Највећи проблем биће решавање питања границе са  покрајином Косовом, којег земље ЕУ признају, а Србија не признаје за државу! ЕУ још каже: “Потребан је свеобухватан, правно обвезујући споразум о нормализацији односа између Србије и Косова.”И наравно чланство у НАТО. Без тога нико на Западу неће озбиљно да размишља о пријему Србије у ЕУ.

Ових дана стижу висока представница Могерини и  председник ЕК Јункер са својим сарадницима на Балкан да подрже сарадњу са ЕУ. Они процењују  “да ће следећих шест месеци бити не само интензивни, већ и кључни за осигуравање европских интеграција и шанса да се ова јединствена историјска прилика искористи.”

Зашто ће следећих шест месеци бити баш толико важно за даље интеграције шест земаља то се нигде се из извештаја не може ни наслутити, нити се иједном речју помиње. Опет је вероватно у питању већ уобичајено намамљивање, нуђење шаргарепе са наглим повлачењем уназад.

„Врата ЕУ су увек отворена“, али се стално померају ка све даљој будућности. Постоји адекватна пословица за овакве ситуације која гласи “Не липши магарче до зелене траве!”

То сматра и бивши амерички амбасадор Монтгомери који претпоставља да следи “испостављање нових и стално нових услова Србији на путу у ЕУ”. Дипломатске игре ЕУ са Србијом биће настављене.

И овде би се завршила прича о даљем путу Србије као ЕУ, јер Србија не може признати нелегално отцепљену покрајину Косово и Метохију сем да прекши свој Устав. Или да промени Устав и КиМ избаци из састава своје територије. Ни једно ни друго, мењање граница или Устава нису реалне могућности сем да се то уради на силу, незаконито…

Треба се присетити да је и раније, у преговорима Милошевићеве власти са Американцима, често наглашавано да не постоји дефинитиван, коначан списак ствари које Србија треба да уради за интересе Америке, него да Србија мора да уради све што се од ње тражи у сваком тренутку и без ограничења, и ту се ништа није променило од Милошевића до данас, кад је реч о америчкој политици према Србији и Србима.

Како ЕУ, тачније 25 земаља чланица, не намерава да повуче признање Косова, као што ни Србија не намерава да призна своју нелегално отцепљену покрајину за државу (тако бар понављају српски званичници) било би дипломатски и политички коректно и смислено да се заваравање о путу Србије ка ЕУ коначно оконча. И да заједно ЕУ и Србија то јасно саопште.

Било би то једно здраво и корисно признање.

Решења овог крупног и озбиљног проблема до даљег на видику нема. Помиње се нека нова визија решења за КиМ председника Србије, коју ће он почетком пролећа саопштити, али је прво питање колико је она уопште реална и остварива. 

Чак је и генерална секретарка Европског покрета у Србији (ЕПуС) Сузана Грубјешић оценила да је “Стратегија ЕУ о Западном Балкану” прилично „разводњена“ и да представља „средњу вредност жеља дела Европске комисије. Ипак, боље ишта него ништа. Добро је да је стигла“.

Она подсећа да је прошло 15 година од обећања перспективе чланства за земље Западног Балкана у Солуну, осам година од када је Србија аплицирала за чланство, шест након што је постала земља кандидат и четири од када што је отворила преговоре.

„Да ли данас неко заиста мисли да 2025. година треба да буде само идеја, могућност, а не да стварно буде година у којој Србија треба да постане земља чланица ЕУ? Верујем и залагаћу се за то да та 2025. не буде само идеја стављена у оквиру стратегије“. 

Чак ни она не крије разочарење садашњим стварним стањем, али и садржајем најновијег документа. Та њена изјава у својој суштини веома је песимистичка ипредставља лажни, опортуни. Данас нико озбиљан, ко заиста држи до своје изговорене речи, а притом је добро упућен у проблематику, не може да тврди да ће Србија можда бити члан ЕУ 2025.

Потпуно је јасно да је тај рок нереалан, и да је измишљен као нужно зло које се мора у недоглед одлагати.Констатује да од обећања ЕУ о отварању структурних фондова и тржишта рада нема ништа. Она подсећа да би са садашњом стопом раста од три одсто земље региона могле да достигну стандард земаља у ЕУ тек за 50 година! На крају, она закључује да евроинтеграције готово и да нису тема у српском друштву, сучељавања мишљења нема и дебате изостају.

Овакво онеспокојавајуће виђење ситуације једне од главних промотерки евроинтеграција у Србији требало би итекако да забрине вођство у Бриселу, ако им је уистину стало до уласка Србије.  Али, њима стварно није стало. Веома им је стало да српско питање реше онако како њима одговара, а не Србији и Србима. И стало им је да Русију изгурају из овог региона. То им је циљ, а да се они овде утврде и укопају тако да у догледној будућности нико не може да доведе у питање позиције САД, ЕУ и НАТО. И да се од њих никада не осамостали ни једна држава Балканског полуострва.

Пут сопственоме јачању отвара Русија сама – управо тиме, сопственим јачањем, и на том путу она само користи слабости друге стране јер за разлику од деведесетих, када је Русија била у дефанзиви сада су карте друкчије подељене и тренутну партију добија Исток.

Грађани виде да нам Руси не прете санкцијама, да не условљавају Србију да призна за државу део своје територије, покрајину Косово. Они гледају како јача трговинска, привредна и културна  сарадња  Русије и Србије на равноправним основама. Као и блиска сарадња Српске и Руске православне цркве.

Они су запамтили да је Србија од Велике Британије била оптужена за геноцид и да је то Русија спречила. Они стално слушају како САД, Британија, Немачка и Француска... на све начине подржавају косовске Албанце и уз то наговарају друге земље да то чине насупрот интереса Србије. И на крају су сведоци да Русија брани и штити интересе Србије и на дипломатском и на другим пољима. Русија је против признања Косова за државу.

За Србију на путу у ЕУ није само задатак решити сва 34 поглавља већ је ту и 35. поглавље о нормализацији односа са Косовом што мора бити такође решено. Тражиће се потписивање споразума између Београда и Приштине о нормализацији односа.

Највиши званичници Брисела не крију да је Косово највећи нерешени проблем на Западном Балкану и да не желе то питање унутар Уније. Скоро свакодневно траже да Србија призна Косово, и то што пре.

Европски високи бирократа Јоханес Хан недавно тврди да “ у односу на ЕУ, Русија неупоредиво мање економски присутна у Србији, што је несразмерно њеном утицају на овим просторима. „Нафиловао“ је Хан то подацима, “75 одсто трговине региона Западног Балкана односи се на ЕУ. Ето, само мала Аустрија је инвестирала четири пута више од Русије у регион”!

А заменик шефа Делегације ЕУ у Србији Оскар Бенедикт истиче да је ЕУ главни инвеститор у Србији: «Инвестиције из ЕУ чине 82 одсто свих нето страних инвестиција, које су за протеклих 15 година достигле 15 милијарди евра”!

С друге стране амбасадор Русије Александар Чепурин је у прошлој години говорио о руским улагањима у Србији, наводећи „да су она премашила четири милијарде долара“ . И то су, како је прецизирао, реалне инвестиције.

Наравно да ће ЕУ, коју чини 28 економски најразвијенијих земаља Европе, бити највећи инвеститор у односу на једну једину Русију. И свако такво поређење је неумесно. Али, проблем званичника ЕУ је у томе што прво искажу бојазан да постоји огроман, малигни утицај Русије, а онда сами оцене да се то присуство не може поредити са утицајем и тежином ЕУ?

Борислав Боровић,  аналитичар Форума економиста истиче:

„У чему је проблем око улагања Русије? Да ли то што недовољно улаже, па се очекује више, или што превише улаже, а требало би мање, или што се бирократе из Брисела плаше да ће њена будућа улагања бити превелика и угрозити економски интерес држава чланица ЕУ. Приликом сагледавања те проблематике никако не би требало да заборавимо и на неке, управо од стране ЕУ, спречене руске инвестиције, каква је гасовод Јужни ток. Она би Србији донела две милијарде директних улагања и додатно између двеста и триста милиона евра годишње од транзитне ренте. Опште је познато да су руским инвестицијама постављане различите препреке, од финансијског до енергетског сектора. Тако је „Сбербанка“  ушла на наше тржиште на мала врата купујући немачку „Фолксбанку“. Евроазијска банка за обнову и развој још чека пролазећи сито и решето док је Европска банка за обнову и развој одмах, по аутоматизму, добила дозволу за рад у Србији”.2

Последњих месеци САД, а одраније и ЕУ, својим директивама и препорукама спречавају улазак инвестиција ван ЕУ, као што су руске или кинеске, што представља кршење многих прописа и правила у међународној трговини. На овај начин ЕУ прави финасијску штету Србији, која је надокнадива.

Никакве бесповратне донације ЕУ дате Србији за спровођење реформи, које су у последњих 17 година износиле три милијарде евра, не могу покрити штете које ЕУ и САД чине Србији. Уз то, већи део новца од те “бесповратне помоћи” враћао се и враћа се управо фирмама из ЕУ којима су додељивани ти послови помоћи у реформама. Зато треба поштено и јавно рећи да те три милијарде евра и нису ушле у Србију (сем на папиру) него је велики део остајао у ЕУ, или се касније извлачио у фирме из ЕУ.

Боровић још указује и “каква је судбина профита банака из ЕУ у Србији. Да ли он завршава у Србији за нова улагања и отварање нових радних места, или се извлачи у матицу, што раде стране банке. То је општепознато. Све што зараде у Србији, стране банке већ деценију и по извлаче ван Србије”. 3

Преувеличавања из САД и са Запада о сарадњи Србије у Русије у сфери одбране и војној сарадњи су очигледне.

Иако Србија са НАТО има одржаних десет пута више војних вежби, што сами званично признају, праву драму праве кад српска војска учествује у некој војној вежби са Русијом. Као да не знају да је 80 одсто грађана Србије против уласка Србије у НАТО и као да не знају да је Србија званично прогласила војну неутралност.

И поред тога Владе Радуловић, из Атлантског савета Србије,  НВО финансиране из САД,  каже:

“Видимо да су из године у годину све бројније и масовније вежбе које се одржавају, пре свега са припадницима Оружаних снага Руске Федерације, видимо Белорусије, а има неких најава да ће бити оружаних снага неких других држава”.4

Будући да има задатак од својих америчких финансијера да преувеличава војну сарадњу Русије и Србије - атлантиста Радуловић говори супротно свим бројкама (и фактима) које износи његов надређени, војни амерички аташе Џон Капело о 125 вежби са НАТО и само четири са Русијом!

Кад су филозофа Хегела студенти упозоравали: “Али професоре, чињенице се не слажу с вама и противе се вашем поимању и тумачењу…”  Хегел им је мирно одговорио “Тим горе по чињенице”.

Још драстичнија манипулација САД, НАТО и ЕУ односи се на формирање и рад руско-српског Хуманитарарног центра у Нишу.

Сви знају да у њему ради неколико Руса и десетак Срба и да је његова главна улога у спречавању и отклањању последица пожара, поплава и других елементарних непогода, као и разминирању. Али, амерички и НАТО милитантни кругови „својим очима не верују“, већ непрекидно стварају драму о војној улози и функцији овог центра у Нишу.

Сумњају, иако без икаквих доказа, да ће Центар у Нишу постати војна база као што је Бондстил на Косову. Притисцима на званичнике власти у Србији траже да се тако нешто никако не догоди, јер би по њиховој логици и то било „малигно“. А постојање војне базе „Бондстил“ – није малигно?

Натовцима смета било шта што не могу да контролишу и на шта не могу да утичу. Њихово дизање прашине је кампања, пропаганда којом плаше неупућене и неинформисане. Ни у шта они не сумњају, они савршено добро знају о чему је реч, али постојеће стање злоупотребљавају.

Исто тако и НВО ЦЕАС сматра да руска заинтересованост за дешавања на западном Балкану иду много даље од оспоравања чланства или сарадње са НАТО, те да јој је “примарни циљ подривање европских интеграција и демократизације на Балкану”. И то тврди ова пронатовска организација без икаквих аргумената.

Тачније речено: њима аргументи не требају, напротив – аргументи су њихови непријатељи, јер није овде реч о неком имагинарном поштеном судском већу које треба да пресуди на основуправде и правичности. Овде се ради о неоимперијалистима који ће да и са ђаволом пакт саставе само да би остварили сопствене интересе по било коју цену.

Могли би се у недоглед набрајати примери „застрашујућег, кобног, опасног, штетног руског утицаја у Србији, по наводима америчких и западних центара моћи. Али то, као што се види, нема никаквог смисла ни значаја. Путин упозорава на Трећи светски рат! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: fakti.org