Атентат на Ђинђића, концерт Продиџија у сред санкција, први Егзит, бомбардовање - да се сетим само оних новијих, из последњих двадесетак година, пише Бане Гајић у тексту за Vice.
Моју генерацију обележио је рат у Југославији који је почео у лето 1991. године, и после кога више ништа није било исто, а рекао бих ни добро. Не само нама, него и свима који су стигли иза нас, као и онима који су већ били ту.
У тој генерацији има нас десетак које је заувек, пре лета те огавне 91', камиона и тенкова који букте у пламеновима на тада новим и углађеним аутопутевима Словеније, обележила једна насилна смрт, чија тамна сенка експлицитно искочи сваког 9. марта да нам помути тај дан. Какав год нам он био у тој некој години.
Нас десетак и даље носи у себи ружан ожиљак - подсетник на то како смо изгубили наивност и невиност у само једном поподневу, једном пуцњу, једном самртном ропцу на тротоару који је трајао неколико минута и окончао се издахом на београдском асфалту упрљаном крвљу, блатом, некаквом водурином, гаром и траговима хиљада ципела, заогрнут у дим и сузавац.
Има нас десетак, кажем, у тој мојој збуњеној генерацији коју је систем претходно здушно и, чини ми се, чак искрено уљуљкивао у нека уврнута утопистичка веровања. Од рођења тамо негде краја шездесетих, почетка седамдесетих, та веровање усађивана су нам кроз школу, васпитање, филмове, читав социјални контекст - живот леп, стабилан, коректан, предвидив и лако остварив, новац није важан и мери само какав је ко човек, бла, бла... Нас десетак, понављам, и даље не заборавља страшну спознају да тако, у само том једном дану, живот нагло постане насилна и трагична ствар. Која се оконча у седамнаестој години. На тротоару. Метком.
Не срећем више већину од те десетине, осим Н. и две М., па ни са њима не причам о томе, чак ни тог сваког деветог марта. Ми се разумемо у ћутњи о личним траумама, и не помињемо их. Чешће хоћу да се са неким познаницима са којима не делим никакву успомену на 9. март испричам о ономе чега се сећам. О том једном Искуству, о тој некој, како време пролази, све сетнијој успомени. О сопственој одузетој младости огрубелој у топлој пролећној вечери док је спикер „Дневника“ професионално хладно читао име дечака који је тог дана погинуо у демонстрацијама у центру Београда, Бранивоја Бране Милиновића.
Бране се сећам у неколико слика у којима се појављује. Много више га се сећам у сликама у којима га већ нема: дворишта куће у Прокопу кроз које пролазе многи људи; уплакане мајке и сестре; сломљених другова и другарица; замрзнутих несхватљивим леденим дахом смрти у детињству; топлих мартовских вечери у којим се ћути и пије; дугог стајања на ћошку код „Лондона“ где је преминуо, док пролазници прилазе и нешто говоре; сахране; свеске са стиховима које је писао и које наглас читамо на путу ка Новом Гробљу где ће у земљу спустити ковчег у коме смо тог пролећа умрли сви ми.
Бранина смрт од полицијског метка, у улици Кнеза Милоша тик испод раскрснице „Лондон“, на низбрдици са десне стране, била је прва у рату који ће убрзо однети једну земљу, неколико народа и стотине хиљада других живота. Иако је у време кад је оловни пројектил испаљен из службеног пиштоља са ћошка улица Адмирала Гепрата и Кнеза Милоша још увек био мир и Југославија деловала само као земља у грађанској кризи, Брана је нулта жртва лудила које ће нас покопати све и, као такав, симбол колективног страдања Западног Балкана од 1991. до 1999. године.
Иако су после многе младости гинуле на тим истим београдским улицама, и гину и данас, буквално док ово пишемо и читамо, чинећи нас безнадежно и бесповратно толерантним на смрт као чин уништења једног људског бића, Бранина погибија је била изнад и изван свега тога.
Смрт Југославије почела је његовом смрћу. У Улици Кнеза Милоша, на том умазаном и заувек оскрнављеном тротоару.
Прочитајте ОВДЕ какав је то ултиматум из Сарајева добила Србија?
Извор: Vice
