Пише: Мирослав Лазански
Садашња криза око Сирије намеће прегршт питања за Русију. Ако је начелник генералштаба руских оружаних снага генерал Валериј Герасимов пре тачно месец дана на конференцији за медије у Москви изнео тачну процену да ће у Источној Гути доћи до инсценације хемијског напада и да ће за то бити оптужена влада у Дамаску, да ли је Москва могла да претпостави да би следећи корак САД могао да буде ракетни напад на Сирију? Јер слична ситуација са наводном употребом хемијског оружја и америчким ракетним нападом догодила се пре годину дана. Ако су Руси још пре месец дана знали да ће се у Думи догодити намештаљка једне стране обавештајне службе, што може бити искоришћено за напад на Сирију, шта су чекали са довођењем нових војних ефектива у подручје источног Средоземља? Јер из сиријске луке Тартус испловио је врло мали број руских ратних бродова, седам, или девет. Немамо података да су у ваздухопловну базу Хмејмим у последњих 30 дана стигли неки нови руски борбени авиони, биле су неке фотке о два апарата типа „Су-57”, има нагађања и о повећаном броју руских противподморничких авиона. На сателитским извиђачким снимцима видимо да су у Тартусу биле само две руске дизел-електричне подморнице класе „Кило” и „Варшављанка”. Једна је испловила са групом бродова на отворено море. Зашто Руси нису на време, а знали су за будућу хемијску намештаљку у градићу Дума још пре месец дана, у воде источног Средоземља довели још ратних ударних бродова из састава Црноморске и Северне флоте? Посебно бродова са јаком ПВО заштитом. Црноморска руска ратна флота располаже са шест подморница класе „Кило”, које су опремљене са крстарећим ракетама типа „калибар”. Како Руси са Крима практично покривају цело Црно море могли су на време да битно ојачају своју средоземну групацију ратних бродова. Ово што сада имају пред обалама Сирије је недовољно за озбиљно сучељавање са америчком Шестом флотом, посебно, јер амерички ратни бродови појединачно имају бројнији арсенал крстарећих ракета. Америчка Шеста флота у случају сукоба неће ни прилазити обалама Сирије на домет сиријских и руских обалних ракетних система обала-море типа „јахонт”, или „оникс”, тако да систем „бастион” неће ни доћи у прилику да активно гађа неки брод. Руси у ваздухопловној бази Хмејмим немају велики број ловаца-бомбардера да евентуално нападну бродове америчке Шесте флоте, да их осујете у лансирању ракета на циљеве у Сирији, што би наравно значио и директни војни обрачун Москве и Вашингтона, а што све може измаћи свакој контроли. То је изгледа и главна брига Пентагона, нико не зна куда ствари могу да оду када полете прве ракете.
Американци имају предност у подручју Средоземља, имају базе и у подручју Персијског залива, имају флоту и у Црвеном мору, имају јаку ваздухопловну базу на острву Дијего Гарсија у Индијском океану, могу да нападну Сирију из неколико праваца истовремено са ракетним ударом од најмање 300 крстарећих ракета. Колико пројектила С-300 и С-400, колико ракетних система „панцир” имају тренутно Руси у Сирији није познато. Претпостављам да 300 пројектила за системе С-300 и С-400 Руси у овом часу немају у Сирији, ако узмемо идеалан и теоретски проценат да за једну оборену америчку ракету типа „томахавк” треба најмање један пројектил типа С-300, или С-400. Тај однос је бољи ако укључимо и ПВО систем „панцир”, али онда у амерички офанзивни арсенал треба укључити и наоружане дронове и лажне циљеве типа ТАЛД, разне најмодерније радарске мамце. Све то треба имати у виду ако се САД одлуче за масовнији ракетни удар на Сирију него што је био онај од прошле године.
Руси за сада показују невиђену хладнокрвност, мирноћу и врло мало агресивности. Да ли имају у Сирији средства за електронско ометање у чему су испред Запада, као што је систем „красуха”, који надокнађује мали број авиона и ратних бродова? Да ли имају у Сирији неко ново оружје непознато Западу?
На стратешком нивоу било је лутања: од изјава да ће одговорити на ракетни напад ако буду угрожени животи њихових војника у Сирији, до новијих изјава да неће дозволити да неко напада њиховог савезника Башара ел Асада. Заправо, још није сасвим јасно хоће ли, ако до напада и дође, Руси бранити само своје базе Тартус и Хмејмим, или ће бранити Сирију и њену армију. Јер било би понижење и губитак кредибилитета да Американци ракетама развале владине зграде у Дамаску, а Москва има савезнички војни споразум о помоћи са Дамаском. То би било тешко објашњиво. Или је већ пао прећутни договор: ви гађајте некаква два полунапуштена сиријска аеродрома, неку фабричицу млека за коју ћемо рећи да је погон за производњу хемијског оружја, ми остајемо релативно мирни, Трамп се показао као јак лидер, а онда следи и историјски сусрет са Путином. И сви задовољни...
Први коментар Мирослава Лазанског на америчко-британско-француски напад на Сирију погледајте ОВДЕ.
Извор: Политика
