Пише: Ања Филимонова
Иницијатор те и следећих акција Србије заједно са Приштином, односно центром у коме се формира косовска политика Београда, је искључиво Александар Вучић. Први Бриселски споразум је потписао Ивица Дачић као премијер Србије, а оне који су у току бриселског процеса били закључивани потписивао је и Александар Вучић.
Суштина Бриселског споразума је у томе да је власт Србије, према сопственом нахођењу, без обзира што није било непосредне војне или неке друге претње, одустала од српске позиције, суда и система безбедности Републике Србије на територији читавог Косова и Метохије, укључујући ту и север. Север КиМ (општине Лепосавић, Зубин Поток, Звечан и Северна Косовска Митровица) у коме је већи део становништва српске националности до тог тренутка је био потпуно недоступан сепаратистичкој Приштини.
Сам документ се састоји од 15 чланова. У потпуности ћемо цитирати чланове Бриселског споразума о полицији, безбедносном систему и правосуђу. Тачка 7 гласи: „Полиција мора да буде јединствена, и то ће бити косовска полиција. Сва полиција севера Косова мора да буде интегрисана у косовску. Плата ће се исплаћивати заједно са косовском полицијом“; тачка 8: „Службеницима других српских безбедносних структура биће дато место у одговарајућим косовским структурама“; тачка 10: „Предвиђено је да правосудни органи буду интегрисани у КОСОВСКИ ПРАВОСУДНИ СИСТЕМ“. Апелациони суд у Приштини ће формирати панел у коме ће већину представљати судије – косовски Срби – који ће се бавити својим послом у свим општинама у којима ће српско становништво бити у већини. Одељење Апелационог суда, укључујући административни персонал и судије ће за стално бити смештен у Северној Митровици. Сваки панел ће у свом саставу имати већину судија – косовских Срба“. Ова три параграфа Споразума потврђују успостављање искључиво правосудног система „Републике Косово“. Подсећање на Устав и законе Републике Србије, на Резолуцију 1244 СБ УН или ма какве формулације да Косово и Метохија представљају саставни део Републике Србије једноставно не постоји.
Потпуно бесмислено је и позивање на тврдњу да ће већина судија на северу бити Срби. Уопште није важно које су националности, најважније је да они већ раде искључиво по законима тзв. „Републике Косово“, да се потчињавају приштинском руководству, од кога и примају плату. Изузетно понижење је за српске судије и полицију представљало полагање заклетве на верност тзв. „Републици Косово“. (Тада је 10% српских судија одбило да положи заклетву). Приштински правосудни систем је одмах одбио да прихвати дотадашње одлуке српских судова и тако је север покрајине довео у стање правног хаоса. Тако да у најбољем случају једино што остаје судијама – Србима је да на „своје“ баце поглед, пун саосећања.
Сада су сви огромни напори српске власти, на челу са Александром Вучићем, усмерени на формирање Заједнице српских општина (ЗСО), у складу са Бриселским споразумом. То је најинтригантнија прича. Од 15 тачака Споразума њој је посвећено првих 6. Ради се о формирању Заједнице већине српских општина на Косову; Заједница ће имати свој статут; гаранцију за њено постојање „представљаће постојећи закон и уставни закон“; Заједница ће деловати на бази истих основа, на којима ради и Асоцијација косовских општина. А најважнија је тачка 4 која гласи: „Општине – чланице, у складу са Европским законом о локалној самоуправи и косовским законима ће добити овлашћења да сарађују, извршавајући своје задатке колективно преко Заједнице. Заједница ће имати потпуну контролу за области економског развоја, образовања, здравства, развоја града и села.“ Т. 5 говори да ће „Заједница имати допунска овлашћења које ће јој дати централна власт Приштине“, т.6: „Заједница ће код централне власти имати и представничку улогу, као и место у локалним, саветодавним органима са истим циљем“. И то је све што постоји у Бриселском споразуму а да се односи на добро познату Заједницу српских општина. Помињу се само косовски закони и централна власт – Приштина.
Како произилази из документа Заједници неће бити дата ни законодавна, ни извршна овлашћења, њој је дозвољено да решава само локална питања, и то под условом да се са тим сложи Приштина. Изузетно сумњивом чини се нада на очување српског здравства и образовања (јер баш Александар Вучић покушава да управо то представи као заштиту права Срба на КиМ) у „Републици Косово“, која се труди да формира своју државност и на северу покрајине.
Напори Вучићевог режима који се из све снаге труди да бриселски процес представи као формирање аналога Републике Српске или аутономије Срба на КиМ, мрви се у прашину самим текстом тог документа. У њему нема ни једног јединог места које би помогло да се реченица протумачи двосмислено.
Врло је неразумљиво у шта се Вучић надао: да никоме неће пасти напамет да прочита текст документа; да се споразум и цео Бриселски процес који, пошто учини све што треба да задовољи западне Вучићеве менторе, „до јутра сами распрше“; да Приштина без обзира на Бриселски споразум приступи остварењу скривених Вучићевих жеља о дуплирању Републике Српске или о давању аутономије Србима. Ситуација Вучићу не дозвољава да се ухвати макар за сламку, јер манипулације и обмане отвара Брисел. Тако из Брисела стиже налог да ће „примедбе и закључци уставног суда Косова послужити као даља основа за разраду Статута Заједнице српских општина“.
10.априла Александар Вучић се разбеснео: „У Бриселском споразуму не пише да ће Заједница српских општина бити формирана на бази косовских закона“, да је он „100 пута поновио да ће Заједница српских општина бити формирана у складу са Бриселским споразумом“. „Они (Брисел – прим. аут.) – каже Вучић – треба да нам покажу где је то написано“, „ми имамо папире, договоре и Бриселски споразум у коме тога нема. Ја напамет знам Бриселски споразум. Људи у Србији воле теорије завере и измишљања. Позивам све да прочитају шта пише тамо, текст је на сајту Владе, на сајту Председника и на сајту Канцеларије за КиМ“.
Вучића његови „сарадници“ често представљају као најбољег правника у историји српског права. Очигледно је да он не схвата да сам Бриселски споразум треба да делује у оквиру уставно-правосудног систем земље, а којој се тачно земљи говори тај споразум наводи потпуно директно и јасно. Већ смо навели основне садржајне изводе из текста Бриселског споразума који је смештен баш на сајту Канцеларије за КиМ Владе Републике Србије, при чему је споразум назван „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“). Када се наводи „косовски закон“, а не ма који други, наравно да се не ради о Буркина-Фасо, ни о Републици Мадагаскар, ни о Луксембургу, па ни о Србији већ само о „Републици Косово“. И невероватна је претпоставка са подсећањем да „најистакнутији правник савремености“ кога постојање „папира и договора“ у његовој сопствености теши у истој мери као и календар Маја.
Никаква „декларација“ групе сепаратиста који су нешто прогласили не може да постане база за кршење територијалне целовитости земље. Према сепаратистима и терористима се спроводе контра-терористичке операције, у току којих се они, уколико се супротставе оружјем, на месту уништавају. То је по Уставу и законима земље обавеза државне власти. Не постоји никакав међународни суд, тим пре чије резолуције носе карактер ПРЕПОРУКЕ, суд који признаје ни мање – ни више, већ да сама ДЕКЛАРАЦИЈА О НЕЗАВИСНОСТИ, па и она сама по себи није супротна међународном праву, не може да се упоређује с Уставом, суверенитетом и територијалном целовитошћу земље. Никаква међународна подршка сепаратиста не представља и не може да представља основу за нарушавање суверенитета и територијалне целовитости земље, ма колико снажна била та подршка. Све су то привремени, прелазни фактори. Конфликт увек треба да се замрзне без одређења рока за „одмрзавање“. Који треба да буде када се за то стекну повољни услови.
Сасвим је друга ствар наставак (а не сторнирање) досадашње политике која води предаји Косова сепаратистима, шта више – закључивање споразума који носи све карактеристике државне издаје. Одбијање полиције, суда и система државне безбедности Србије на северу покрајине у ствари представља националну капитулацију и државну издају која се не може прикрити никаквим јадним напорима да се групица сепаратиста представи као кривац, према којима треба да се примени кривично право, и закључак Међународног суда правде који има карактер препоруке, те који не само не игра никакву улогу, већ садржи ставове који могу и који треба да буду искоришћени за заштиту српских националних интереса.
Стиче се чврст утисак да се Вучић не само прави, већ показује невероватну неписменост. У стварности њега су „извукли у плићак“ – простора за маневрисање нема, али зато морају да се испуне обећања дата Западу. Све у свему – ситуација за Вучића поприма катастрофалан карактер. Запад му је поставио услов да призна независност Косова, као и учлањење Косова у УН до 2019.године. Али „независност Косова“ треба да се још „прода бирачима“ који се не слажу ни са самим мишљењем да се одрекну дела сопствене територије која је за њих главно духовно-историјско наслеђе српског народа, као и Русији и земљама које нису признале независност Косова.
Заједница српских општина има два циља: да одвуче пажњу од текста Бриселског споразума који је закључио Вучићев режим (да му се дају смисао и дух који он уопште нема) и од реалне, безусловне и безпоговорне капитулације Вучића пред „Републиком Косово“. Да се не дозволи сопственим бирачима и Русији да схвате да је управо он ЛИЧНО потписивањем Бриселског споразума предао „Републици Косово“ целу покрајину, укључујући и њен север.
Лазански у среду предвидео све детаље напада САД на Сирију. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Аналитички форум
