Надија Мурад је рођена у Кочу, малом језидском селу на северу Ирака. Живела је мирним животом, окружена великом породицом, и маштала о томе да постане наставница историје или да отвори свој салон лепоте.
Године 2014. Исламска држава напала је Надијино село. Она је тада имала двадесет једну годину и њен безбрижан живот се завршио. Милитанти Исламске државе масакрирали су сељане који су одбили да се преобрате у ислам. Надијина мајка била је једна од осамдесет старијих жена које су погубљене, а њена браћа међу стотинама мушкараца који су убијени у једном дану.
Заједно са хиљадама девојака, Надија је одведена у Мосул да би постала сексуална робиња. Када је најзад успела да побегне, лутала је улицама Мосула док није пронашла спас у једној породици сунитских муслимана, чији је најстарији син ризиковао живот да би јој помогао. Надија никада није ни сањала да ће бити номинована за Нобелову награду за мир или да ће постати Амбасадорка добре воље Уједињених нација. Људи који су је држали у заробљеништву говорили су јој да ће језиди бити збрисани са лица земље, и било је тренутака када је и она почела да верује у то.
Њена прича је натерала свет да обрати пажњу на геноцид у Ираку – бруталност Исламске државе, убијања, мучења, силовања. Ова књига је позив за деловање, сведочанство несаломиве воље за преживљавањем, љубавно писмо изгубљеној држави, крхкој заједници и породици разореној ратом.
Желим да погледам у очи људе који су ме злостављали и видим их изведене пред лице правде. Више него било шта друго, желим да на свету будем последња девојка с оваквом причом. Извор:Правда
