Пише: Петровић Стефан
Тих дана, видљива је била разочараност Срба, вероватно и многих других, одсуством жешће реакције Владимира Путина и руске војске, која је само на моменте била пресечена тврдњама о десетинама оборених ракета изнад Дамаска и Хомса. Тешко је било тих дана прећи преко чињенице да ипак није дошло до жељеног одговора, и да до нама тако милог смака света неће доћи те исте недеље, па чак ни понедељка, упркос царском обећању да ће од мача одмах и страдати онај који га се лати.
Погрешну свест да напади неће престати, и да их може зауставити само одлучан одговор, сад и одмах, тамо где их највише боли, као и њене последице - могли смо видети из безброј херојских подвига и пирових победа након којих је уследио нови пораз.
Одлука руског председника да не започне Трећи светски рат зарад пар зграда и пар жртава Срби нису добро поднели, падајући тако у заборављени осми смртни грех, из којег смо на нашу бескрајну радост - извукли братску Русију својим херојским држањем. То не би било могуће без плана тадашњег руководства СРЈ и председника Слободана Милошевића да до крајњих граница тестира могућности НАТО и обезбеди какав-такав оквир за разматрање руским експертима у развијању планова за даљу одбрану од америчке хегемоније и увођење света у тада сасвим нови, а нама сасвим познат појам - Нови светски поредак.
Тај нови поредак, у свом темељу садржи тај заборављени, скрајнути и непризнати осми смртни грех. Он не само да га садржи, већ и масовно експлатише, намећући њиме као неопходан империјалистички концепт светске владе, који је по речима глобалиста лек за све боли, а показаће се - заправо извор многих зала.
Негде средином четвртог века, правоверни монах Евагрије Понтијски, велики испосник и један од великих неимара данашњег хришћанског идентитета саставиће листу "Осам великих искушења душе" у којића ће описати овај грех, да би га негде у шестом веку папа Гргур Велики укомпоновао у листу од седам, приписујући га заједно са другима неком трећем греху.
О папи Гргуру, који је можда и сам потпао под тај грех, може се рећи много, као и о његовим делима, али треба имати на уму да је Евагрије ипак важио за најшколованијег пустињака и једног од најплоднијих списатеља чија дела и данас представљају смернице православцима, али и монаштву. Треба додати и да се папа Гргур прославља и данас у СПЦ, али и да је Евагрије осуђен због појединих учења на Петом Васељенском сабору, што ће касније бити потврђено и на следећа два сабора.
Није лоше поменути, да се ипак, упркос тврдњама, не ради о смртним гресима, као и да се они не наводе као такви у Библији, а да су пандан Седам врлина, па да је вероватно то и био разлог да их Гргур прекрати, а њега припише неком другом изворном искушењу.
Тај заборављени осми грех као и остали има много лица, али се на српском преводи као туга, мрзовоља, равнодушност, очај, потиштеност, у преводима црквених отаца користи се руска реч „униније“, коју свети Јован Златоуст описује као “тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења”.
Дуго ће времена проћи, док садашњи папа Фрања не буде прогласио нови осми "смртни грех" - модерно робовласништво тј. израбљивање радника, не улазећи сасвим у чињенице да он већ постоји, да је њега чак лакше уклопити са неким другим грехом. Њему као самопроглашеном Христовом заменику ипак промиче, да из ових или оних разлога неки просто желе да робују, те да не лежи кривица само на робовласницима, као и да ће неки други католици баш тај радохоличарски менталитет препознати и прогласити грехом, односно својеврсним бегом од неких проблема из ових и оних разлога.
Светогорски монах Евагрије вероватно није ни слутио да ће га након смрти осудити, да не само да ће му списак преправити, већ и да ће га присвајати, али да ће упркос осудама остати до данашњег дана кроз своја дела упамћен као велики подвижник и путоказ монасима.
"Туга понекад настаје услед неиспуњења жеља, а некад следује за гневом. Услед лишавања жеља, туга настаје овако: најпре долазе извесне помисли које души у сећање приводе дом, родитеље и претходни начин живота. Када виде да им се душа не супротставља – већ их прати и расипа се у мисленим задовољствима – помисли је запоседају и потапају у тугу с подсећањем да нема више ствари из претходног живота, нити их опет може бити услед садашњег начина живљења. Што се бедна душа више расејава у претходним помислима, то јаче бива притегнута и понижена од стране потоњих помисли."
Према њему, ипак, најопасније искушење и најтежи демон је обична доколица, којом опасни демон полако усађује мржњу у срца монаха.
Овај храбри подвижник Христов, који је најсуровије кажњавао себе и потискивао све греховне мисли, је пред смрт са олакшањем говорио: „Већ три године ме није узнемиравала телесна похота“, што само говори о одлучности демона, као и опасностима и страдању које посебно прети лењим и немараним људима, неспремним и незаинтересованим за ову борбу.
Он ће својевремено детаљно описати како траје борба са овим искушењем и како се треба од њега бранити, као и о другим искушењима.
Нешто о томе рекли су Свети владика Николај жички и патријарх Павле, један о највећем српском греху а други о највећој врлини.
"Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."
Нестрпљење о којем је говорио није супротност „стрпљењу”, већ мудрости, то је недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушност и одуство вере. Нестрпљење је узрок сваком разочарању и побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо, истиче Свети владика Николај.
Са друге стране, као највећу врлину патријарх Павле истиче смиреност.
"Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола."
Гледајући и слушајући реакције мора се признати великог броја доконих, несмирених и нестрпљивих Срба, не може се не видети веза између доколице и разглабања светске политике - нама тако блиске дисциплине.
Да нисто толико несрпљив народ, склон да победу прогласи поразом, а потом над њом јадикује, могли бисмо видети да Дамаск није нека шака пиринча, већ најдуже настањени град на планети. Видели би можда и да непокорени Сиријски народ наставља да живи, слави и бори се већ следећег јутра, са несмањеном одлучношћу и вером у коначну победу чак и након седам година - може се рећи нама непојмљивих ужаса, разарања и више од пола милиона жртава.
Можда бисмо приметили и похвале сиријског народа који ову победу не приписује само себи, па ни Русима, већ је виде и у херојској борби Срба и искуствима из 1999.
Тада нам се не би подкрала чињеница, да док Срби жале за непотопљеним америчким носачима, на том и другим фронтовима Срби не падају на ово искушење, већ напротив славе ову необичну победу српског искуства и руске технологије упрегнуту незамисливом истрајношћу Сиријаца.
Ако би само на секунд застали могли би се сетити и других примера, на којима се виде опасности очаја и заноса једног народа, која није само страшна у поразу, већ и у победи, иза које следи само нови пораз, који се услед тренутне еуфорије не види увек. Па би можда на основу тога могли да видимо далеку и тиху победу Срба, и одлучност Русије да учи из наших грешака, а свакако бисмо видели одсуство туге на препуним улицама живахног Дамаска, који и не покушава да проникне у тајне односа САД и Русије, већ храбро наставља тамо где смо ми и Русија стали.
Евагрије Понтски, као истински мудрац, свакако не би призивао веће крвопролиће, он није данас ту, али његове речи живе и мада мада не говори о потапању бродова - упозорава на опасности непромишљених жеља.
"Често сам се знао Богу молити за нешто што ми се чинило добрим за мене. Неразумно бих настављао да подстичем вољу Божју, не препуштајући њему да изабере оно што зна да је за мене најбоље. Међутим, добивши оно за шта сам се тако тврдоглаво молио, често бих пожалио што нисам пустио да буде воља Божја, јер ствар би се обично показала потпуно другачијом од онога каквом сам је ја замишљао."
Скандал на промоцији књиге Медлин Олбрајт! Како је прошла у Бруклину погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
