Главне су критике гушење слободе медија, уз напомену да је у затвору више од 150 новинара, потом задржавање ванредног стања уведеног након покушаја војног удара, што власти оставља могућност селективног обрачуна с политичким противницима.
Исто тако у извештају се наводи да је Турска погоршала билатералне односе с неким државама чланицама ЕУ, при чему се спомиње и неприхватљива реторика вређања тих држава. Мисли се ту на честе оптужбе које турски лидер Реџеп Тајип Ердоган упућује државама попут Немачке и Холандије, користећи се чак и изразом “фашистичко понашање”, и неким другим државама да подржавају тероризам.
Но, док се удаљава од Европске уније, Турска очигледно јача свој утиецај и улогу на западном Балкану. До сада је Турска снажан утиецај имала код Бошњака у БиХ, али сада се тај утиецај шири и на Косову, у Албанији, Македонији и, у последње време, Србији с чијим председником Александром Вучићем Ердоган има све боље односе.
Колико је снажан утицај Турске на Косову, показао је најновији инцидент хапшења шест турских држављана који су предати турским службама под оптужбом за тероризам. Ради се о учитељима и једном доктору који су легално радили на Косову у школама што их финансира фондација Фетулаха Гулена, којега Ердоган сматра својим непријатељем број један.
Тако је Косово, како је писао дневни лист Хуријет, постало прва држава у Европи која Турској изручује људе повезане с Гуленом. Док су се сви косовски политичари правдали да нису имали појма о том хапшењу које су наводно заједно одрадиле турска и косовска тајна служба, турски председник Ердоган захвалио се косовском председнику Хашиму Тачију, а премијеру Рамушу Харадинају запретио да су му дани одбројани јер се “усудио примити терористе на састанак” (мислећи на састанак који је премијер Косова имао с члановима породица ухапшених).
Тако се на Косову, веројатно најосетљивијој тачки у Европи данас, догађају драматичне ствари док Европска унија спава или се пуштају неке стереотипне поруке о томе да се “мора поштовати владавина права”.
Турска након БиХ сада има утицаја и на Косову. Ако хапшење гулениста није одрађено уз сарадњу с косовским институцијама, онда је то учињено против њихове воље. И у једном и у другом случају моћ Турске је неспорна.
Овај инцидент на Косову изазвао је велике политичке напетости, а у јавности и неку врсту антитурске кампање. Како је и предвидио амерички аналитичар Јануш Бугајски у тексту у прошлом броју Глобуса, покушаји Ердогана да инсинуира да је премијер Косова под “даљинским управљачем Запада”, па да Косоваре окрене против њега и Запада, имали су супротан учинак.
Харадинај је поручио да се овакве ствари “никада више на Косову неће догодити”, а Ердоган у исто време најављује да ће бити нових хапшења гулениста. И министар унутарњих послова Косова и шеф обавештајне службе су морали поднети оставке. А и Европска унија упутила је оштру поруку Косову изразивши забринутост што се при изручењу тих особа нису поштовале процедуре и темељна људска права.
Косово ће готово сигурно имати велике последице због овога. Чак су и односи с Турском сада отежани уместо да су ојачали. Оно што збуњује Косово јесте и то да важну улогу Турске у регији и око косовског питања заговарају и противници косовске независности. У једном писму ЕУ пре неколико месеци Шпанија је позвала да се призна важна конструктивна улога Турске у регији.
Цело то писмо је било против било каквог спомињања Косова у процесу проширења ЕУ. Сада и председник Србије Александар Вучић, како су пренели медији у Србији након његовог састанка с немачком канцеларком Ангелом Меркел, тражи да се о решењу питања Косова усугласе и Турска и Русија.
Турска има сјајне односе са Србијом. Све су веће турске инвестиције у Србији. На Косову се у расправама у медијима чују и критике како Турска “на Косову гради џамије, а у Србији фабрике”. Ердоган често Косоваре назива браћом, а таквим се епитетом обраћао и косовском председнику Хашиму Тачију, којем се захвалио док је Харадинаја критиковао. Тачи се не изјашњава јер му годе Ердоганове похвале, под условом да због тога нема штете на Западу.
На Косову се Турска сматра пријатељском државом која је учествовала у нападима НАТО, што је довело до осамостаљења Косова, а потом је и међу првима признала независност Косова. Али Косоварима смета када се пријатељство с Турском ставља у контекст верске припадности јер се већина не жели с тим да се идентификује.
Утицај Турске није мали ни у Албанији, иако се она засад одупрла захтевима Турске за затварањем школа које финансира Гуленова фондација. Премијер Албаније Еди Рама често похвално говори о Турској, а посебно о председнику Ердогану као великом пријатељу Албанаца.
О утиецају Турске у БиХ се већ дуго говори. Чак је и председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић, иако је Хрватска чланица ЕУ, тражила од Ердогана помоћ у решавању проблема у БиХ. Улога Ердогана у БиХ постаје помало и митска, уз приче о томе како је покојни председник Алија Изетбеговић Ердогану оставио “Босну у аманет”. Ердоган сада већ посредује и у односима између Сарајева и Београда.
Тако је Турска постала још већи изазов за ЕУ у време када Брисел не зна како уопште да поступа с том државом. Турска је формално и даље кандидат за чланство у ЕУ, али у то више нитко не верује већ се говори о неким другим облицима турског повезивања с Европском унијом које не би значило и пуноправно чланство. У последњем извештају о напретку за Турску се јасно каже да с оваквим стањем није могућ никакав напредак у отварању нових преговарачких поглавља.
С друге стране, и турски председник Ердоган каже да његова држава има избора и изван ЕУ и да су Турци уморни од чекања у предсобљу Европске уније да се ЕУ одлучи хоће ли им отворити врата или не.
Европска унија је и пре била “незадовољна”, “озбиљно забринута”, а неки од ЕУ политичара говорили су да су “шокирани” понашањем власти у Турској. Иако су својевремено осудили покушај пуча у Турској, не желе да се тај пуч користи за чистке у државним и јавним службама.
Затварање новинара, избацивање с посла у школским установама, најава увођења смртне казне поступци су који су довели до отварања теме о суспензији приступних преговора о чланству Турске у ЕУ. Сада Ердоган, након “успешног” хапшења гулениста на Косову, прети да ће се исто догодити и у другим државама регије, па и у ЕУ и САД-у.
ЕУ није у стању да процени како ће Ердоган реаговати на евентуалну одлуку о суспензији приступних преговора. Како је договором с Турском решено и питање миграција преко балканске руте, у ЕУ се боје да би у том случају Турска могла да пушта таласе избеглица према ЕУ. Страхују и од могућег одустајања Анкаре од подршке напорима за решење проблема уједињења Кипра.
Иако из ЕУ неће можда формално рећи Турској да не рачунају на чланство и да прекидају приступне преговоре, Унија је ове године посебном стратегијом за проширење на западни Балкан први пут издвојила Турску од осталих држава кандидата и потенцијалних кандидата. Тако ће имати посебан самит у Софији 17. маја само с државама западног Балкана, без Турске. У ЕУ верују да ће се противљење проширењу смањити ако се јасно из тог поступка издвоји Турска.
ЕУ се не усуђује да суспендује приступне преговоре с Турском због тога што се боји последица, али с друге стране и даље те преговоре води - додуше брзином којом би се они могли завршити за пола века. Турска је отворила преговоре исти дан када и Хрватска, у јесен 2005. године. Хрватска је изузетно споро завршила преговоре и ушла у ЕУ пре скоро пет година, а Турска је још готово па на почетку. Можда је главни разлог због којег ЕУ и даље наставља приступне преговоре с Турском тај што не верују да ће Турска икада постати пуноправна чланица.
Турска која се удаљава од ЕУ, а приближава Русији и Ирану, није она Турска чији би се утицај на Балкану поздравио, него, напротив, који би изазвао забринутост. ЕУ сматра западни Балкан својим “двориштем” и верује да она има главну улогу у трајном решавању проблема у тој регији која би се у догледној будућности требала припојити Европској унији. Зато желе да се лидери западног Балкана недвосмислено определе за стратешки циљ интеграције у ЕУ, без дилема.
Односи се то и на оријентацију према Русији и према Турској, што се све чешће спомиње. Утиецај Турске, као чланице НАТО, није био неки проблем све док је та држава напредовала на путу према ЕУ и делила приврженост заједничким начелима. Али сада када се сматра да се Турска од тога удаљава, њена улога на Балкану се више не гледа са симпатијама, што нема везе с религијом, него, прије свега, с непоштовањем начела која Европска унија жели да промовише на том подручју.
Прочитајте ОВДЕ ко је најоданији послушник Брисела на Балкану.
Извор: Jutarnji.hr
