Правда

Пише: Џевад Галијашевић У свијести већине западњака историја Босне и Херцеговине и етно-религијских односа у њој, у најбољем случају, представља само гомилу неодређених појмова, бескорисних сазнања и пропагандистички креираних флоскула и парола, обликованих у рату за потребе обавјештајног, војног и економског похода развијених западних земаља на Балкан, од америчке, британске, њемачке и француске штампе и њихових електронских медија. У западној јавности тај поход је правдан потребом наставка обрачуна са „Црвеном империјом СССР“, Русијом и комунизмом инспирисаном диктатуром у Србији, нарочито. Савремене идеолошке представе о „руској пријетњи“ и наводно активној улози српског народа у њој, постале су, за западне владе и медије, згодан начин да се идентификују различите политике и групе као деструктивне а да се, истовремено, екстремистички режим у Сарајеву амнестира унапред од фундаментализма и подршке терористичким групама. Та западна, англо-американизирана пропаганда као „фундаментализам“, подметнула је пуку представу коју изазива слика гомиле док узвикује „Смрт Америци!“, прикривајући сцене пуцњаве по њиховој амбасади у Сарајеву, разне атентате, убиства полицајаца, војника, невиних људи, понижених жена и слике радикалних вехабија који хрле у џихад. Захваљујући том приступу великих западних сила, јачање ислама у сарајевској политици постајало је отвореније, агресивније, примитивније, чак, и дугорочно значајније, него што то пропагандне представе и слогани из западних медија откривају властитој јавности. Како су сарајевске власти све снажније промовисале и користиле ислам тако је и примјена ислама утицала лоше на динамику и развој земље те укупне међуетничке политике у њој. Зашто је Запад све то погрешно интерпретирао: зашто је развијао политику која ојачава мржњу, одржава и развија опште муслиманске стереотипе о исламофобији и антиисламском неоколонијализму; зашто је изграђивао алиби и оправдање за стално негирање и скривање радикализма и екстремизма те тако доприносио процесу отуђења муслимана БиХ од етничке браће: очито из посебних геополитичких потреба и себичних економских интереса. Али зашто су некадашњи главни град, центар културе и демократије у БиХ, Сарајево и истакнуте Сарајлије, слиједили тај курс и пут, показујући неспособност суочавања са проблемима, повинујући се времену и политици многих бивших комуниста подстакнутих осредњим и крволочним идеологијама, пркосно и агресивно демонстрирали да не знају и не желе се стидјети самих себе таквих какви су данас и сјетити се своје величине некад. Да их и не дотиче чињеница да су у том граду сви несретни, да већ одавно не воле никога другачијег, чак ни истог или сличног; да су заборавили стварати било шта врједно а да се због онога што чине свим народима и људима у земљи не осјећају нимало кривим. То квази-интелектуално средиште демагогије, економске моћи, судбине и емоција Бошњака, мирно је посматрало како многе слабиће међу припадницима других народа у његово име довлаче странци и њихови представници, у срамотну, јавну исповједаоницу најгору од свих, у којој „само“ требају, у име цијелог свог народа, прихватити потпуну кривицу за све што се дешавало у рату и послије њега – чак и за оно што ће се тек десити. Некако тако, у протеклом рату коме је поприлично кумовао, Алија Изетбеговић је поручивао своме народу да издржи „још само мало“, да ће „НАТО ударити“, да ће из Ирана измореним војницима Армије РБиХ доћи тај фамозни топ „Султан“ и да Турска „само што није напала Србију, Републику Српску, Црну Гору, Русију… ма и Бјелорусију. Ових дана у истом тону, расписали су се сарајевски квази-интелектуалци, морални дроњци и пропали политичари, са само једним циљем: да докажу како Република Српска одбројава своје посљедње сате и да Њемачка, Европска Унија и Америка – „само што нису ту“. Бошњачке, тачније, мржњом отроване сарајевске политичке елите, тзв. националне и оне друге – њихове странке, су задњих година демонстрирале потпуно исте братске политике: они радикално исламизирани, баш као пијани и славни, вјечити помагачи шпијунско-удбашких структура – загрљени на истом послу изградње карикатуралне сељачке државе у којој би баш они, бахати, имбецилни и агресивни, гарантовали равноправност свим грађанима. Управо тај систем сталног притиска на друштво под кринком позиције специфичног патриотизма који се бори против сецесионизма и деструкције земље, годинама је грађен у Сарајеву, стварајући објективне услове за ту ненасилну „идеолошку одмазду“, у виду оправданих захтијева за поштовањем колективних етничких и појединачних људских права и да се коначно, извади та квргава, пљачкашка, чаршијска рука из џепова Хрвата и Срба, али и Бошњака са периферије. Јасно је да су сви народи и грађани експлоатисани од тог Сарајева и да је прича о национализму оних других обична идеолошка магла, научена по лоповским кулоарима и подрумима запада; у разним рупама и на мјестима гдје су се скривали од страхота протеклог рата који су спремни дочекали. Држећи све карте у својим рукама, отимајући оно туђе, од земље отуђено Сарајево је присилило друге народе да пођу озбиљније радити на промијени правила игре и да политичкој тврдокорности супротставе политичку тврдокорност; да на очигледно кршење колективних права одговоре заједнички, те да на идеолошко и политичко насиље одговоре адекватно. Ако то дефинишемо као одговор политичким терором против стварног глобалног терора, постаће јасније зашто иза свега тога више не стоји ни било каква идеологија нити политика. Као што у радикалноме исламизму постоје проповједници мржње, тако и у овим нашим, Дејтонским демократијама постоје проповједници срамоте, особито међу том лажном елитом чији квази босански прозелитизам није ништа мањи од оног код вехабија који јуре према Сирији као свом циљу и пропасти. Али како се десило то агресивно фузијско стапање крајње, атеистичке љевице и вјерског радикализма у Сарајеву, тешко је наћи одговор ако се занемари улога ислама и Ирана у првим данима деведесетих, када је Алија Изетбеговић директно из затвора, стројевим кораком, ослушкивао зов историје, тражећи сукоб са Хомеинијевим именом на уснама. Све је њихово давно пропало: када они говоре и пишу о грађанској држави, Додику и Човићу, на западу умиру од смијеха, јер схватају да преживјели комунистички талог из прошлих вемена, овај пут из лажних медија као некад иза букве, галаме и увјеравају Бакира И., да вриједи чекати да међу нас дође Њемачка и направи за њих нову државу. Меркелова нема паметнијег посла код куће, само што није дошла међу нас и коначно преузела од Ердогана фамозни вјерски и политички тестамент – еманет Алије Изетбеговића. И да се сви скупа, слободно напију као прави чаршијски, секуларни муслимани и европејци. Како Русија тера странце из БиХ, погледајте ОВДЕ. Извор: Искра/Интермагазин