Правда

Азербејџан је навелико подмићивао посланике Парламентарне скупштине Савета Европе, утврђено је истрагом независних стручњака. Како пише Макс Хофман, аналитичар Дојче велеа, ако посланици радије примају илегалан новац и поклоне уместо да се боре против корупције, онда Савет Европе више није потребан. “То што Русија и Турска немају шта да траже у институцији који се званично заузима за правну државу и демократију, заправо би морало да буде јасно. Али, у Стразбуру многи познаваоци ситуације кажу да њихово избацивање не би донело ништа. Јер тада више не би могло да се утиче на Путина и Ердогана. Слично се размишљало и када је приман Азербејџан. Да ће та земља најпре бити интегрисана па ће у њу онда бити извезене европске вредности. Није него... За све чији се рад не састоји у томе да стално размишљају о различитим задацима Европског савета, Савета Европске уније и Савета Европе: овај потоњи нема ништа са Европском унијом. Зато тамо могу да буду примане и друге земље. Седиште је у француском Стразбуру и Савет се заузима за “људска права“, “основне поставке демократије“ и “основне принципе правне државе“. Барем теоретски. Али, да се сада вратимо нашој агилној земљи-чланици са Каспијског мора“, упутио је Хофман. Према његовим речима, Азербејџан је сопствене вредности много успешније извезао на Запад него обратно. “У реду, реч “вредности“ је можда прејака, али теписи, луксузни производи и пре свега новац – о томе се ради. Неки посланици Парламентарне скупштине су очито радо узимали те поклоне и заузврат гурали ометајуће извештаје о људским правима у Азербејџану под чувене тепихе. “Врло вероватно“ је то тако било – кажу бар три независна стручњака у свом завршном извештају. Још једном се показује: Европа себе често види као моралну перјаницу, али – она то није. Другим речима: зашто уопште учествујемо у свему томе? Политичари са добрим платама плаћени од европског пореза годинама седе у једној маргиналној институцији. Већину грађана не интересује шта они тамо раде. Чак ни објективним посматрачима није увек јасно има ли то још смисла“, додаје Хофман. Како истиче, политичари који би требало да се боре против корупције су поправљали стање на својим текућим рачунима илегалним средствима, што је сада обелодањено. “И то није усамљен случај, већ је у то, како стоје ствари, умешано више чланова Парламентарне скупштине Савета Европе. Сви из земаља које заправо имају друкчије корупционашке стандарде. На пример, из Немачке. Треба ли, дакле, затворити радњу? Она не служи ничему, кошта европске пореске обвезнике новаца и фигурира као платформа за богаћење корумпираних европских посланика. Нико у европским институцијама или престоницама ЕУ не би требало да се чуди ако сада стигну такви захтеви. Има ту нечега. Али и противаргумент је тачан: боље је међусобно разговарати у таквим форумима и заузимати се за одређене вредности – изгледа да већина парламентараца то још увек чини. То је тачно посебно у односу са Русијом, гдје одржавање дијалога може одржати мир. Но Савет Европе је сада у нокдауну. Ако не жели да буде нокаутиран, у Стразбуру хитно мора нешто да се промени. Људи који тамо раде морају и да се боре за званичне вредности њихових институција. За досадашњу “кавијарску дипломатију“ сме да постоји само – нулта толеранција“, закључује Хофман. Које земље на Путу свиле су угрожене, погледајте ОВДЕ. Извор: Б92