Армаде су могле пљачкати, увести данак, казнити непослушне, а затим искористити ту пљачку и данак за изградњу више бродова, увећавајући обим својих поморских империја. Ово је омогућило малом региону од неколико држава, да доминирају светом пола миленијума.
Последњи наследник овог поморског империјалног пројекта су САД, које су, уз нову додатну ваздушну снагу, и са својом великом флотом носача авиона и огромном мрежом војних база широм планете, наводно могле да наметну “Амерички мир“ читавом свету, анализира Дмитри Орлов за руске медије.
Тако је бар било – током кратког периода између колапса СССР-а и настанка Русије и Кине као нових глобалних сила и њиховог развоја нових противбродских и противавионских технологија. Али сада је овај империјални пројекат при крају.
Пре совјетског распада, америчка војска се генерално није усуђивала да директно угрози оне земље на које је СССР проширио своју заштиту. Ипак, користећи своју поморску снагу да доминирају морским стазама које доносе сирову нафту, и инсистирајући на томе да се нафтом тргује у америчким доларима, могли су да и живе изван својих средстава издавањем дужничких инструмената у доларима и приморавајући земље широм света да улажу у њих.
Увозили су све што су желели користећи позајмљени новац док су извозили инфлацију, заплењујући уштеђевину људи широм света. У том процесу, САД су накупиле апсолутно запањујуће нивое националног дуга – изван свега што је раније виђено у апсолутном или релативном смислу.
Када ова дужничка бомба коначно експлодира, она ће раширити економску пустош далеко изван америчких граница. А експлодираће, када пумпа богатства петродолара, која је наметнута свету кроз америчку поморску и ваздушну надмоћ, престане да ради.
Нова ракетна технологија је поморску империју начинила јефтином за пораз. Раније, да би се водила поморска битка, морали би имати бродове који надмашују непријатељске, у смислу брзине и артиљерсијске моћи. Шпанску Армаду је потопила британска армада.
Недавно, ово је значило да би само оне земље које се индустријски могу упоредити са САД могле сањати да им се војно супротставе. Али ово се сада променило: нове руске ракете се могу лансирати са удаљености од неколико хиљада километара, незаустављиве су, и потребна је само једна да би се потопио разарач или само две да се потопи носач авиона.
Америчку армаду сада могу потпити и ако немају своју сопствену армаду. Релативне величине америчке и руске економије или одбрамбених буџета су неважне: Руси могу много брже и јефтиније изградити још хиперсоничких ракета него што би Американци могли да изграде још носача авиона.
Једнако је значајан и развој нових руских способности ваздушне одбране: системи С-300 и С-400, који могу суштински запечатити ваздушни простор земље. Где год да су ови системи распоређени, као што су у Сирији, америчке снаге су сада приморане да се држе изван њиховог домета. Са својом поморском и ваздушном надмоћи која брзо испарава, све на шта се САД сада могу војно ослонити јесте употреба великих експедиционих снага – опција која је политички непријатна и показала се неефикасном у Ираку и Авганистану.
Постоји и нуклеарна опција, и иако се њихов нуклеарни арсенал вероватно неће у скорије време неутралисати, нуклеарно оружје је корисно само као средство одвраћања. Њихова специјална вредност је у спречавању тога да ратови ескалирају изван одређене границе, али та граница се налази изван елиминације њихове глобалне поморске и ваздушне доминације.
Нуклеарно оружје је много више него бескорисно у повећавању агресивног понашања против нуклеарног противника; неизбежно, то би био самоубилачки потез. Оно са чиме се САД сада суочавају је у суштини финансијски проблем непоправљивог дуга и пумпи богатства које се кваре, и то би требало да буде више него очигледан знак да покретање нуклеарних експлозија било где у свету не би решило проблеме империје која пропада.
Догађаји који сигнализирају велике, епохалне промене у свету често се чине малима када се посматрају изоловано. Прелазак Рубикона од стране Јулија Цезара је био само један прелазак реке; састанак совјетске и америчке војске и братимљење на Елби је, релативно гледајући, био мали догађај – ни близу обима опсаде Лењинграда, битке код Стаљинграда или пада Берлина.
Па ипак, они су сигнализирали тектонску промену у историјском пејзажу. Можда смо управо били сведоци нечег сличног са недавном патетичном малом битком за Источну Гуту у Сирји, где су САД искористиле привидни инцидент хемијским оружјем као изговор за покретање једнако привидног напада на неке аеродроме и објекте у Сирији.
Амерички естаблишмент спољне политике је желео да покаже да су и даље важни и да имају улогу, али оно што се заиста догодило јесте да су показали да су америчке поморске и ваздушне снаге готово у потпуности неважни.
Наравно, све ово је страшна вест за амерички војни и спољнополитички естаблишмент, као и за многе америчке конгресмене у чијим окрузима раде војни уговорци или се налазе војне базе.
Очигледно, ово су лоше вести и за уговорце одбране, за особље у војним базама, као и за многе друге. То су такође ужасне вести и у економском смислу, јер су трошкови одбране једина ефективна средства економског подстицаја за које је америчка влада политички способна.
Ту је такође и предиван план да баце много новца у Спејс -Екс Илона Маска (док настављају да купују витално значајне ракетне моторе од Руса – који тренутно разматрају блокирање њиховог извоза у САД у знак одмазде због додатних америчких санкција). Укратко, одузмите одбрамбени подстицај, и америчка економија ће се гласно распасти.
Непоребно је рећи да ће сви умешани дати све од себе да негирају или што дуже времена сакрију чињеницу да су амерички спољнополитички и одбрамбени естаблишмент сада неутрализовани.
Предвиђамо да америчко поморско и ваздушно царство неће пропасти јер ће бити поражено војно, нити ће бити размонтирано када се прошире вести да су бескорисни; уместо тога, биће приморани да ограниче своје операције због недостатка средстава.
Можда ће и даље бити неке буке пре него што одустану, али ћемо чути доста цвиљења. Тако је отишао СССР, тако ће отићи и САД. Све о сухоју 47 можете прочитати
ОВДЕ.Извор: of-guardian.com, Курир
