Правда

Пише: Peter Korzun Циљ је блокирати напредак Турске у региону, а овај потез ће бити усклађен са америчком војском. Према речима председника, војска ће бити послата “врло брзо“. Ово је најављено у време турских претњи да се Курди истерају из северних региона Сирије. 29. марта је председник Макрон разговарао са делегацијом која се састојала од курдских, арапских и хришћанских представника сиријских курдских територија. То је био први пут да су се званичници Курда састали са француским лидером. Према његовим речима, између зараћених страна. Ову понуду за посредовање је већ одбила Турска, која СДФ види као претњу безбедности. Француска је увек подржавала коалицију под вођством САД. Званично, најављено распоређивање у Манбиј ће следити циљ уклањања Исламске државе, а не одвраћањем Турске. Међутим, пошто џихадисти више нису фактор са било каквим утицајем у Сирији, Макронове речи звуче као климав изговор. Међутим, слање француске војске у Манбиј би ојачало америчке снаге тамо и блокирало било какву потенцијалну турску офанзиву. Или ће Француска да замени САД у Сирији, пошто је председник Трамп изјавио да ће америчке снаге напустити Сирију “врло брзо“? “Нека други људи сада брину о томе,“ додао је он. Његова изјава је у супротности са јавним ставом других америчких високих званичника, али то је оно што је рекао врховни командант. А о којим “другим људима“ је он говорио? Да ли је предсеник мислио на НАТО савезника, као што је Француска? Или можда на земље Персијског залива? Или обоје? Да ли то значи да ће се нови актери појавити на сцени да би додатно закомпликовали ствари? Могуће. Како је портпарол Стејт департмента, Хедер Наверт, објаснила: “У генералном смислу, ова администрација тражи да друге земље помогну.“ Раније овог месеца, маринци су дошли да појачају контигент од 1.000 војника стационираних у бази под контролом САД-а у Ал Танфу, који контролипу пресек граница Сирије, Ирака и Јордана. Како се ово слаже са плановима о повлачењу? То се никад не зна са америчком несталном спољном политиком. Да ли то значи да имамо новог актера у Сирији? Председник Макрон је заправо подржао идеју војне интервенције тамо, под покровитељством УНА-а, након хемијског напада у Кан Шеикхоуну. Било би корисно сетити се његове изјаве да би Француска напала Сирију уколико се употреби хемијско оружје. Париз је изразио спремност да учини исту ствар коју су САД рекле да ће учинити. Француска је била једини европски члан НАТО-а који је запретио нападом. Париз је био веома критичан према политици Анкаре у Сирији. Она Операцију Маслинове гранчице види као инвазију која за циљ има изазивање проблема. Много ствари се променило откако је председник Макрон дошао на власт пре више од годину дана. Његове блискоисточне амбиције су постале очигледне онда када је Велика Британија постала преокупирана Брегзитом а Немачка изгубила толико много времана покушавајући да формира коалициону владу. Прошле године је француски председник лично био умешан у проналажење решења за унутрашњу политичку кризу у Либану. Париз је важан извозник оружја у регион, а његови купци укључују Саудијску Арабију, Катар и УАЕ. Покушао је да посредује у кризи у односима између Саудијске Арабије и Катара. Председник Макрон такође тренутно нуди своју помоћ као посредника за ублажавање разлика између Вашингтона и Техерана око иранског споразума. Ако САД изгубе интерес у региону, остављајући место вође, попуњавање тог вакуума ће бити шанса за Француску да направи корак за себе као најважнију европску силу на светској сцени. Заправо, то о чему је Емануел Макрон причао није војска, већ значајна појачања. 17. марта је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да има информације да “Велика Британија, Француска, и многе друге земље“ имају специјалне снаге на терену у Сирији. Можда не у Манбију, али ти командоси су негде у земље. Ако САД планирају да се повуку а Турска да се укључи, присуство француске војске би могло помоћи да се избегне сукоб а турски напредак на Манбиј би се могао претворити у НАТО операцију. То би омело било какву координацију војног договора Русије и Турске. Анкара неће моћи да успостави деескалациону зону у складу са споразумима постигнутим у оквиру Астанског процеса. Руски председник Владимир Путин је у Анкари почетком априла. Након састанка ће уследити самит Русије, Турске и Ирана. Француска треба да научи лекције из историје – веома је лако ући, али је велики ред за излазак. Довољно је подсетити на сукоб у Алжиру 1962. године или рат у Вијетнаму. Шта су договорили Путин, Рохани и Ердоган на "сиријском самиту" у Анкари прочитајте ОВДЕ. Извор: strategic-culture.org