Смртна казна је у прошлости Србије примењивана прилично често и то за велики број злочина почев од убиства, па преко крађа и хајдуковања, чак и прељубе. Најчешћи начин погубљења било је стрељање, али су се у појединим периодима практиковали и разни други методи - стрељање, вешање, ломљење точком, декапитација, а у почетку је било и набијања на колац, традиције која је на овим просторима остала из турских времена.
Што се казни за убиство тиче, све до 1842. у Србији је важио метод еквивалентне казне. То значи да су убице погубљиване на исти начин на који су убиле своју жртву!
Реч је заправо о древном закону талиона - око за око, зуб за зуб - који је записан још у Хамурабијевом законику из 18. века пре нове ере.
Што се Србије тиче, метод еквивалентне казне је прописан једном уредбом из 1825. године и у пракси је значио да се убица могао погубити на било који замислив начин - дављењем, стрељањем, вешањем, пробадањем... све у зависности од начина на који је он убио жртву. Ишло се дотле да је у неким случајевима чак употребљивано и исто оружје.
Са становишта да је држава била тек у настанку и да је власт у појединим крајевима била заправо прилично лабава, овакав начин погубљења се у пракси често претварао у народни линч, са мањим или већим благословом власти које некада не би заправо ни стигле да затворе, испитају и право осуде починиоца.
Са овом праксом у Србији, коју су многи сматрали најправеднијим начином кажњавања, престало се након 1842. године, иако је смртна казна потрајала још читав век и по.
Прочитајте ОВДЕ ко каже да су Немци Срби и има доказ за то?
Извор: Dnevno.rs
