Пише: Михаило Меденица
Kолико си ти то пута био на Косову и Метохији, јуначе рововских конференција за штампу и херојских битака код Сарапе и Марића, редове Вучићу?! Колико си пута заноћио у Великој Хочи док су шуме око ње гореле а проклети крволоци заурлавали пред селом ко курјаци, кидишићу на шаку непокорних?!
Колико си пута прошетао оних стотину метара Ораховцем, колико се могло, док је киша каменица бесомучно тукла о сваки део тела?!
Јеси ли то био у Зочишту на литургији док се пуцало на манастир, знаш ли где је Зочиште уопште?!
Колико те је пута, јуначино јутарњих програма, ноћ затекла у Србици на путу за Девич док је горио а арнаутски крволоци у хајци за српским вратовима…
Колико си пута помагао старцу да сакупи синовљеве кости на витомиричком гробљу (свако је гробље, нажалост, исто) и отужи тај жалосни завежљај иза шикаре, док су Шиптари славили ђавољи пир преоравајући још који заметнути гроб?!
Колико си пута упалио воштаницу у опогањеној Самодрежи па бежао пред руљом распамећених, чекајући ноћ да ако се смилује и не буде месечине да те прокаже…
Колико си пута обишао Гору и оне дивне људе што немају ништа осим песама, Србије и срца већег од планине, а имају све што ти никада имати нећеш- душе?!
Колико ти пута мајка није знала где си, јеси ли жив, хоће ли стићи глас од тебе или глас о теби, онај што се погнуте главе не изговори?
Колико си пута ушао у житиште Старог Градска да упалиш свећу док су те преклињали да то не чиниш?!
Колико си пута из ината назвао у Ђаковици: “Помаже Бог” да знају презриви погледи да се Богом ту назива довека!
Колико си пута окрвавио шаке о бодљикаву жицу отимајући се о дете које је ђавољи накот желео да отме?!
Колико си пута покушао по снегу до појаса да стигнеш до Соколице и плакао што не можеш?!
Колико су те пута шамарали у Јунику поручујући да Срби ту немају шта да траже а ти знао да ћеш му се вратити поново, јер нема тог шамара који Србина боли на својему, ту где руком можеш да помилујеш крила анђела…
Колико си то пута гледао владике Амфилохија, Атанасија и Артемија док служе опела над искасапљеним телима на ливади, у вртачама, јаругама не помишљајући да умире кандила пред куршумима?!
Колико си пута гледао како жене, деца, старци, сви до једног трче на мост у Косовоској Митровици голоруки бранећи најскупљу српску реч?!
Колико си пута губио свест на проклетијских минус 27 кад ветар збрије с планине, жалећи што још једном ниси чуо мајчин глас?!
Колико си пута испраћао погледом руске добровољце у планину, молећи се Богу да се врате сви до једног, али…
Колико си пута свратио до бака Иванке, последње Српкиње у јужном делу Митровице, пре него што су је нашли кад је тело већ струлило и почело да…
Колико си пута падао од гумених метака подивљалих НАТО звери док су бесомучно ударали на жене, свака од њих Милунка Савић, не желећи да одступе ни за корак с барикаде?!
Колико си пута био крај крвавог потока у Гораждевцу?!
Колико су ти пута Немачки окупатори разрезивали колико се смеш задржати над гробом цара Душана у Светим Архангелима, а ти поваљао: “Могу колико хоћу, ово је мој цар, ово је српска царевина?!”
Колико си пута из пркоса усред Малишева наручио кафу на српском језику и мерачио је као да си код куће, јер јеси код куће?!
Колико си пута развио пресвету српску тробојку на Газиместану?!
Колико си пута пробдео ноћ под заветним дудом у порти премиле пећке светиње?!
Колико си пута очитао Оченаш крај Кошара, подно Паштрика и Коритника?!
Колико си пута видео Симонидиним очима у Грачаници?!
Колико си пута понео шаку пресвете земље у свитку, плачући кад одлазиш с ње?!
Колико си семена божура засадио крај мајчиног гроба (Богу хвала жива ти је, жива била 100 година) желећи да се зацрвене, да их види у рају?!
Колико си то ти пута отишао, Александре Вучићу, без свите, аутобуса таопшача, обезбеђења, желећи да одеш тамо где срце вуче а камера не стиже..?
Колико си пута отишао, “див- јуначе”, осећајући да ти је ту огњиште, где год ти био дом?!
Колико си пута у Великој Хочи певао из свег гласа: “Удаде се, Јагодо…”?!
Колико си пута изговорио Косово и Метохија а да није све у теби препукло од љубави, поноса, топота векова, пркоса, смираја, туге, благодати, песме, јаука…
Колико си пута схватио да ти нам том крсту не могу ништа, баш ништа, јер ту је колевка, ту је и гроб…
Извор: Два у један
