Пише: Драгослав Бокан
Зато је опасно препуштати се илузији да ће се неко овакав задовољити ичим мањим од добровољног и апсолутно неправедног одрицања од нечега што је и по нашим, и по међународним, и по Божијим законима - неотуђиви део Србије.
А када, притом, ипак постоји и друга страна међународне заједнице (она што не признаје шиптарско независно Косово), и то у распону од начелног шпанског одбијања оваквог мењања постојећих граница, преко кинеске подршке српском праву на део своје територије, па до руске спремности да на сасвим конкретан начин брани српску Свету Земљу од правнички нашминкане разбојничке отимачине.
Дакле, не постоји никаква "једнодушност" по овом питању ни на западном, а камоли у оном источном делу планете. Са све опасно-бизарним ситуацијама (као сада у Бугарској) да неке друге земље неупоредиво боље и повољније по нас виде ово питање од нас самих (од већ неколико генерација српских власти).
Овдашњи острашћени "еврофанатици" одмах на то коментаришу како ове земље "имају своје разлоге" за такав став - као да их ми немамо, још неупоредиво више од свих њих заједно!
Осим заветно-духовних и суштинских разлога за неодустајање од свог Устава и древне колевке наше државности, друштва, културе, Цркве... ту су и они многобројни економски, пре свега када је реч о најразличитијим рудним ресурсима скоро па неизрачунљиво-високе вредности.
Али од свега је много битнија важност Косова као једине и последње пресотале споне заједништва међу крваво завађеним Србима.
Без Косова ми као да и не постојимо као озбиљан и поштовања заслужан народ. И као да ни о чему не можемо да се договоримо, а камоли да урадимо нешто заједно, за опште добро.
Причаће, наравно, о "општем добру" они који привилеговано и надпросечно живе и кроз политику просто морају да се (само формално или заиста) баве том димензијом српског опстанка. Као професионалци на то упућени они морају да нам говоре о "суштој реалности", вешто пребацујући све то у неки магловити период далеке будућности. Спремни да жртвују конкретног голуба (још увек) у руци за виртуелног колибра на деценијама удаљеној гран(чиц)и.
То зашто су Енглезима прекоокенска Фокландска острва (потпуно безначајна за њихов живот, историју и опстанак) важнија и сваког ризика вреднија него нашим политичарима Косово (са све Метохијом), то је једно од оних питања на које нема одговора. Бар не овде код нас, у престоници и међу актуелном друштвеном (свакако не и моралном) српском елитом.
Ми тако као да постајемо најслабија карика одбране Косова и Метохије, мање уверена у разлоге за овакав отпор и неодлучна више него бар десетак земаља из света (а по косовском питању). И као да наши предводници све мање разумеју да се уцењивачи никада не заустављају на оном првом делу својих бестидних захтева, који су само почетак бескрајног низа све нових и нових тражења, без краја и конца.
Попустљивост без резона и чврстог става даје крила противницима - и онда почиње незаустављиво, апокалиптичко парање наше државне тканице (и са њене јужне, новопазарске, и са оне северне, војвођанске, и са западне, сремске, и оне источне, тимочке и неготинске стране). Све док имамо иједан једини педаљ своје, српске територије. Све док се печимо, понизно смешкамо и кријемо од самих себе шта нам се у ствари дешава…
Тако да ускоро можемо да дођемо и до апсурдне ситуације да први човек овакве, смањене и понижене Србије може да буде и робот, двојник, андроид, непријатељски војник и не-Србин (попут Ј. Б. ”Тита”) или обична лутка из излога, сасвим свеједно. Кад, у сваком случају, његове или њене ингеренције не добацују преко дворишта председничке резиденције...
Сасвим укратко, одбацивање Косова као тајанствене шифре нашег ипак још увек постојећег заједништва нас доводи до ивице порпуног распада и дефинитивне пропасти.
И да плате у Србији порасту за пар хиљада динара, и да пензије престану да падају ка нивоу социјалне помоћи, и да "за награду" добијемо уместо Косова све лепе речи и помпезне похвале које постоје у речнику, а од наших ђаволски углађених и несхватљиво лицемерних (не)"пријатеља", било би то клање вола за грам меса. И још мање од тога.
Без везивног ткива Косова - оног што живи у нама и онда кад ми не живимо у њему - српска прича постаје обично несношљиво брбљање и завлачење најглупљих међу нама за Голеш планину и испод кукавичког судбинског јоргана.
Попут ислужених удворица, пренашминкане пословне пратње и обичних слуга које се не могу поштовати, и ми бисмо тако убрзали своје одавно још наговештено, тугаљиво нестајање са мапе озбиљних и поштованих народа Европе (не "Европске уније", већ - оне Европе која то заиста јесте).
Нестали бисмо, подједнако, из видокруга предака и из очајног наслеђа које бисмо бестидно оставили нашим потомцима, обесмишљеним и дезоријентисаним беземљашима еуропејског "трећег света".
То био био заиста крај свега макар милиметар вишег од баналне и мучне свакодневице расрбљених и обезбожених, послушних робова без слободе, наде и трунке суверности.
Зато се то не сме догодити.
Ни по коју цену и ни са каквим "оправдањима".
Шта Срђа Трифковић каже о Вучићевој политици према Косову и Метохији сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
