Овим речима Слађана Спасић (51), супруга првог киднапованог Србина на Космету, описује последњи дан када је видела свог Жарка. Ништа није наговештавало да ће се то послеподне разликовати од осталих радних дана њеног супруга, поготово што је ситуација на Космету тада била прилично мирна. Када је пред зору схватила да се супруг није вратио с посла, Слађана је позвала његове колеге у Белаћевцу, али, каже, иако су знали, нико се није усудио да јој каже шта се десило са Жарком.
- Све до поподнева наредног дана покушавала сам да добијем неку информацију, али је тада дошао мој покојни свекар Милорад и рекао ми страшну истину. Очито су Албанци желели да разбију нашу породицу у Сибовцу, селу надомак Обилића, и тако заплаше преостале Србе - прича Слађана, и додаје да до тада нико није могао да помисли да ће неко да отима људе само зато што су Срби, поготово оне који никоме ништа нису скривили.
Уследили су дани патње и неизвесности, посебно за децу, која су очекивала очев повратак. Слушали су, каже, опречне информације, па чак и гнусне лажи, како је Жарко, наводно, основао нову породицу и не жели да им се јави.
- Никад нисам у то поверовала, јер сам знала да би се у том случају сигурно јавио барем својим родитељима, а знајући његову приврженост деци, била сам сигурна да су то срамне измишљотине - наставља Слађана. - Најтеже нам је било када је један Албанац саопштио мом свекру да се Жарко можда налази у такозваној жутој кући у Албанији, иако тада нисмо ни знали шта то значи.
Из стана у Приштини Слађана се са децом потом преселила у Племетину код Обилића, а онда је избегла у Врњачку Бању, у објекат који им је на коришћење уступио ОЕБС.
- Дани и године су пролазили, а од нашег Жарка ни трага ни гласа. Иако смо од "Електропривреде" и "Површинских копова" наставили да добијамо Жаркову плату, деца су патила за оцем, а ја сам се сналазила како сам знала и умела. Та неизвесност нас је убијала, а нада да ће нам се вратити с годинама се гасила - додаје ова жена, која је, упркос муци и патњи за супругом, успела да изведе децу на прави пут.
- По хиљаду пута смо деца и ја, али и Жаркови родитељи и брат, преживели његову смрт. Надали смо се да је у неком логору на Космету и да ће бити размењен за ухапшене албанске терористе, али када се то није догодило, све наше наде су нестале.
лађана каже да је њен покојни свекар био уверен да му је син жив све до 2005. године, када је добио поуздану информацију да је Жарко стрељан.
- Сазнали смо да ми је супруг киднапован те вечери око 21.30, када му је 12 наоружаних терориста ОВК поставило барикаду са четири аутомобила. Возио је "газ", возило за кретање по руднику, и никако није могао да умакне терористима. А сигурна сам да би радије погинуо одмах него да им жив падне у руке - каже ова храбра жена, која се и даље често сети речи покојног свекра:
"Слађана, ми ћемо и даље да се надамо да је жив, јер ће тако он увек бити са нама."
Да је Жарко после отмице био жив још неко време, доказ је и видео-касета коју су терористи доставили Спасићима, на којој се он обраћа члановима породице.
Према доступним подацима, Жарко је једно време држан у логору Ликовац код Србице, којим је руководио Фатмир Љимај, где је дуго и свирепо мучен.
"Албанци, вратите ми мог сина Жарка" - писало је на транспаренту који је тих година носила Жаркова мајка Марија испред основне школе у Сибовцу, али су је албанска деца пљувала, гађала камењем и говорила јој погрдне речи.
- Знају учитељи у школи ко је киднаповао мог Жарка, то су учиниле комшије Албанци, јер су хтели да нам отму имање и да нас протерају - говорила је тада Жаркова мајка, сада тешко болесна жена.
Афилохије поручио да они који праве компромисе о КиМ могу то само са својом савешћу, а не у име народа. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
