ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПРАВДУ: ИГОР МИКЉА
У 8. разреду Основне школе "Бановић Страхиња", на Бановом брду, физичко ми је предавао Влада Ковјанић, популарни Уфа. Деца су га обожавала, и сви смо са њим имали више другарски однос који се наставио и по нашем завршетку основне и средње школе.
Крајем јуна 1990. године, позвао ме је да ми каже да ће чим се заврши Вимблдон, организовати егзибициони меч између Монике Селеш и Зине Гарисон у Београду. Објаснио ми је да је Моникин отац Карољ, један од његових највећих пријатеља и да је хтео да Уфи помогне финансијски, па су се договорили да Моника одигра један меч у Београду а да приход од организације иде на Уфин рачун. Тако се и десило. На тениским теренима Партизана уз пуне трибине егзибициони меч су одиграле Моника, тада већ велика тениска звезда и Зина Гарисон која је управо дошла са Вимблдона где је постала прва црна играчица која је играла у финалу тог турнира. Мени ће тај сусрет бити у памћењу по томе што сам молио уреднике да ме пусте да урадим репортажу са овог догађаја. Обећао сам да ћу у редакцију донети интервјуе са обе тенисерке и тада су ми једва допустили да одем на меч уз неверицу да клинац од 20 година може да дође до њих. Нису знали за Уфу...тако се догодило да је мој телевизијски деби био интервју са Моником Селеш и Зином Гарисон уз велико чуђење мојих уредника. И ја и Уфа смо профитирали од овог догађаја, свако на свој начин.
3 године касније 1993. Моника је играла финале Аустралиан Опена у Мелбурну против Штефи Граф. Било је то грозно време. Наши спортисти због санкција нису могли да се такмиче на међународним догађајима а један од преседана била је Моника Селеш. Ваљда нису знали како да одстране са турнира у том тренутку најбољу тенисерку света. Меч се играо у 4 ујутро по нашем времену а ја сам добио задатак да организујем програм који ће нацију држати будном до почетка финала. Моника је победила Штефи Граф и у 19.години узела свој невероватни осми грен слем! Поред њеног имена на екрану стајала је застава наше земље. Мала сатисфакција за муке кроз које смо пролазили.
30.априла исте године у Хамбургу се десио један од најтрагичнијих догађаја у историји спорта. Психички болесник Гинтер Пархе улеће на терен и зарива нож у леђа шокиране Монике Селеш. Сечиво је прошло пар сантиметара од кичме. Да судија није викнуо ~тиме~-време-и да се Моника у том тренутку није повила напред да крене на терен, не смемо ни да помислимо како би се све завршило. Овај напад никада није до краја разјашњен а Пархе чак није завршио у затвору већ је послат на лечење у психијатријску установу. Моника следеће 2 године не узима рекет у руке а када се вратила последице су остале, делом физичке а више психичке. Никада више није поновила своје резултате.
У току те паузе, позвао ме је Уфа и предложио да одемо на Флориду у Сарасоту и посетимо Селешове а он ће покушати да за мене обезбеди екслузивни интервју од Монике која је тада била у потпуној изолацији. Моникин отац Карољ је пристао, обрели смо се после пута око пола земаљске кугле у Сарасоти. Сачекали су нас као прави домаћини, рекли да они могу да дају изјаве-које сам и узео-али да је Моника ипак одустала од интервјуа, да има и даље велику трауму и да су је послали негде у Калифорнију на опоравак. Тражили су и да тада не објавимо тај податак, што смо наравно испоштовали. Карољ нам је испричао кроз какве су све притиске пролазили, од тога да су морали да чекају на визе да би Моника могла да путује на турнире јер је имала наш пасош па до сталног инсистирања да застава земље рођења и порекла буде у белој боји на шта никад нису пристали. Објаснио је да из практичних разлога морају да узму америчко држављанство. При одласку су се два пријатеља Уфа и Карољ дуго растајали уз сузе.
Све ово пишем јер ми се чини да заборављамо да је девојка која је рођена у Новом Саду играјући тада за нашу земљу урадила невероватне ствари. Са 16 година је била најмлађи победник Ролан Гароса у историји. Од 16 до 19 године је узела чак 8 грен слемова а од 1991. до 1993, је победила на чак 22 турнира. Њен учинак победа и пораза на грен слем турнирима у том периоду је невероватних 55-1 а проценат од 93% победа у одиграним мечевима нико још није надмашио! Да није дошло до тог трагичног прекида каријере уверен сам да би оборила све рекорде без конкуренције. Ми на снимцима где прима награде, па и приликом напада видимо лице девојчице а не девојке, која је тек требала да оствари највеће домете у својој каријери.
Као што Моника и њена породица нису заборавили на свог скромног пријатеља Уфу, тако и ми не смемо да заборавимо на некога ко је рођен у Новом Саду, у Србији, и чини значајну историју спорта код нас и у свету.
Она је тада била Новак а то илуструје и њена реченица која толико подсећа на хладнокрвност и менталну снагу коју су она тада а Новак у тренуцима своје доминације, имали у одлучујућим поенима: "Као мала нисам знала да бројим поене па ми је брат рекао да је сваки важан. То објашњава зашто немам трему код важних поена већ се за сваки борим исто."
Како год, велика је земља која поштује своје величине, и било би фантастично да се покрене иницијатива да се у скорије време организује сусрет Монике и Новака негде код нас,што би симболично било сретање можда два највећа талента у историји мушког и женског тениса.
