Њујорк Тајмс је недавно известио да специјалне снаге америчке војске тајно помажу војсци Саудијске Арабије против хутских побуњеника, који имају подршку Ирана, у Јемену. То је био само последњи знак, који је претходио саопштењу председника Трампа о Ирану, да се Вашингтон спрема за могућност још једног међудржавног рата у региону Персијског залива, пише Томдиспатцх.
Прва два Заливска рата – Операција Пустињска олуја (кампања из 1990. године за истеривање ирачких снага из Кувајта) и америчка инвазија на Ирак 2003. године – завршила су се америчким “победама“ које су изазвале заразне врсте тероризма попут ИСИС-а, угрозиле милионе људи, и дестабилизовале Велики Блиски исток на катастрофалан начин. Трећи заливски рат – не против Ирака, већ против Ирана и његових савезника – несумњиво ће резултирати још једном америчком “победом“ која би могла ослободити још ужасније силе хаоса и крвопролића.
Као и прва два Заливска рата, трећи би могао укључивати сукобе високог интензитета између низа америчких снага и оних из Ирана, још једне добро наоружане државе. Иако се последњих година САД боре против ИД и других терористичких ентитета на Блиском истоку и у другим земљама, таква борба има мало везе са ангажовањем модерне државе која је одлучна да брани своју суверену територију са професионалним оржаним снагама које имају вољу, ако не нужно и потребна средства, да се супротставе великим америчким оружаним системима.
Трећи заливски рат би се разликовао од недавних сукоба на Блиском истоку по географском распону борби и броју великих актера који би могли бити укључени. По свему судећи, борбено поље би се протезало од обала Медитерана, где Либан додирује Израел, до Ормуског пролаза, где се Персијски залив излива у Индијски океан. Учесници би могли укључивати, са једне стране, Иран, режим Башара ал Асада у Сирији, Хезболах у Либану, и разврстану шиитску милицију у Ираку и Јемену, и, са друге стране, Израел, Саудијску Арабију, САД, и Уједињене Арапске Емирате (УАЕ). Ако би борба у Сирији измакла контроли, могла би се укључити чак и руска армија.
Све ове снаге су се у последњих неколико година опремиле низом модерног оружја, осигуравајући да ће свака борба бити интензивна, крвава и застрашујуће деструктивна. Иран купује асортиман модерног оружја из Русије, и поседује сопствену знатну индустрију оружја.
Он, заузврат, снабдева Асадов режим модерним оружјем и осумњичен је за испоручивање низа ракета и друге муниције Хезболаху. Израел, Саудијска Арабија и УАЕ су већ дуго главни примаоци софистицираног америчког оружја вредног неколико десетина милијарди долара, а председник Трамп је обећао да ће их снабдети са још много више.
То значи да, када буде покренут, Трећи заливски рат би брзо ескалирао и несумњиво би произвео велики број цивилних и војних жртава, и нове токове избеглица. САД и њихови савезници би покушали да брзо униште иранске ратне капацитете, задатак који би захтевао вишеструке таласе ваздушних и ракетних удара, од којих би неки сигурно били усмерени на објекте у густо насељеним подручјима.
Иран и његови савезници би настојали да одговоре нападом на мете велике вредности у Израелу и Саудијској Арабији, укључујући градове и нафтне објекте. Могло би се очекивати да ирански шиитски савезници у Ираку, Јемену и у другим земљама почну сопствене нападе на савез који је под вођством САД-а.
Где би све ово одвело, када би таква борба почела, немогуће је предвидети, али историја 21. века сугерише да, шта год да се деси, то неће следити пажљиво постављене планове командних генерала (или њихових цивилних надзорника) и неће се завршити ни очекивао ни добро.
Такође је непредвидиво и каква би тачно врста инцидента или низа догађаја покренула такав рат. Без обзира на то, очигледно је да се свет приближава тренутку када би права (или је можда боља реч погрешна) варница могла покренути ланац догађаја који би довели до сукоба великих размера на Блиском истоку, у светлу недавног одбацивања нуклеарног споразума од стране председника Трампа.
Могуће је, на пример, замислити да сукоб између израелских и иранских војних контигената у Сирији подстакне такав сукоб. Тврди се да су Иранци поставили базе и како би подржали Асадов режим и како би доставили оружје Хезболаху у Либану. 10. маја су Израелски авиони погодили неколико таквих локација, након ракетне баражне ватре на израелску Голанску висораван, за коју је речено да су је лансирали ирански војници у Сирији.
Још израелских напада ће сигурно уследити у будућнности, јер Иран наставља својим путем да успостави и контролише такозвани копнени мост преко Ирака и Сирије до Либана. Друга могућа варница би могла укључивати сукобе или друге инциденте измежу америчких и иранских поморских бродова у Персијском заливу, где се ове две морнарице често приближавају једна другој на агресиван начин. Без обзира на природу иницијалног сукоба, брза ескалација до непријатељства великих размера би се могла догодити са врло мало упозорења.
Све ово доводи до питања: Зашто се САД и њихови савезници у региону приближавају још једном великом рату у Персијском заливу? Зашто сада?
Геополитички импулс
Прва два Заливска рата су, у великој мери, била вођена геополитиком нафте. После Другог светског рата, како су САД постале мого више зависне од увозне нафте, приближиле су се Саудијској Арабији, водећем светском произвођачу нафте.
Према Картеровој доктрини из јануара 1980. године, САД су се заложиле да по први пут употребе силу, ако буде било потребно, како би спречиле било какав прекид у токовима нафте из Саудијске Арабије и других заливских земља до њихове земље и њихових савезника.
Нафтна геополитика је такође показала значајну улогу у америчкој одлуци да интервенишу у Првом заливском рату. Када су ирачке снаге окупирале Кувајт у августу 1990. године и изгледале спремно да нападну Саудијску Арабију, председник Џорџ Х.В. Буш је објавио да ће САД послати снаге да бране краљевство и тако спровео Картерову доктрину у реалном времену.
“Наша земља сада увози готово половину нафте коју троши и може се суочити са великом претњом њеној економској независности,“ изјавио је он, додајући да је “суверена независност Саудијске Арабије од виталног значаја за САД.“
Иако је нафтна димензија америчке стратегије била мање очигледна у одлуци председника Џорџа В. Буша да нападне Ирак у марту 2003. године, она је и даље постојала. Чланови његовог унутрашњег круга, посебно потпредседник Дик Чејни, тврдили су да је ирачки владар Садам Хусеин представљао претњу безбедности нафтним трасама Персијског залива и да га је требало елиминисати.
Други у администрацији су били жељни да наставе са приватизацијом ирачких државних нафтних поља и да их предају америчким нафтним компанијама (идеја која се очигледно заглавила у уму Доналда Трампа, јер је више пута током изборне кампење 2016. године тврдио да је “требало задржати нафту“).
Данас је нафта опала, ако не и потпуно нестала, као главни фактор у геополитици Персијског залива, док су остала питања напредовала. Од највећег значаја у анимирању тренутног војног супротстављања је ескалација борбе за регионалну доминацију између Ирана и Саудијске Арабије.
Обе земље себе виде као средиште мреже истомишљеничких земаља и друштава – Иран као лидера шиитског становништва у региону, а Саудијска Арабија својих Сунита – и обе су огорчене на било какве добитке друге стране. Да би ствари биле компликованије, председник Трамп, очигледно гајећи дубоку антипатију према Иранцима, изабрао је да се придружи саудијској великој лиги (како би он то могао рећи), док се Израел Бенџамина Нетањахуа, страхујући од иранског напретка у региону, такође ослучио да стане на саудијску страну у овој игри.
Неколико кључних фактора објашњавају ову транзицију из стратегије усмерене на нафту, наглашавајући војну моћ у конвенционалнијој борби између регионалних ривала у коју је већ дубоко уплетена последња планетарна суперсила.
За почетак, ослањање Америке на увезену нафту је значајно смањено у последњих неколико година, захваљујући револуцији бушења нафте у САД, што је омогућило масовну експлоатацију домаћих резерви шкриљаца кроз процес фрактурирања.
Као резултат тога, приступ залихама Персијског залива је доста мањи у Вашингтону него претходних деценија. Према подацима нафтног гиганта БП, САД су се 2001. године ослањале на увоз од 61% њихове нето потрошње нафте; до 2016. године је тај удео опао на 37% и још увек пада – а ипак, САД остају дубоко укључене у регион, како показује деценија и по непрекидног рата, борба против побуњеника, удари дронова и друге врсте сукоба.
Нападајући и окупирајући Ирак 2003. године, Вашингтон је такође елиминисао велики бедем сунитске моћи, земљу коју је предводио Садам Хусеин који је, две деценије раније, био на страни САД-а у супротстављању Ирану. Та инвазија, иронично, је утицала на ширење шиитског утицаја и начинила Иран великим – вероватно и јединим – победником у годинама рата који је уследио.
Неки западни аналитичари верују да је највећа трагедија ове инвазије, са геополитичке тачке гледишта, био успон шиитских политичара са блиским везама са Техераном у пост-Хусеиновом Ираку. Иако тренутни лидери ове државе изгледају као да намерно наствљају путем у њиховом пост-ИСИС моменту, многе моћне ирачке шиитске милиције – укључујући и неке које су одиграле кључне улоге у истеривању милитаната Исламске државе из Мосула и других већих градова – задржавају блиске везе са иранском Револуционарном гардом.
Катастрофални сами по себи, ратови у Сирији и Јемену су само додатно допринели комплексности на геополитичкој шаховској табли на којој се Вашингтон нашао након те инвазије и са које се никада није извукао. У Сирији је Иран изабрао да се придружи Русији како би очували Асадов режим, обезбеђујући им оружје, средства и непознати број саветника из Револуционарне гарде.
Хезболах, шиитска политичка група у Либану са значајним војним крилом, послао је велики број својих бораца у Сирију како би помогао Асадовим снагама. Верује се да Иранци у Јемену обезбеђују оружје и ракетну технологију Хутима, домаћој шиитској побуњеничкој групи која сада контролише северну половину земље, укључујући и главни град Сану.
Саудијци, заузврат, играју све активнију улогу у подстицању њихове војне моћи и заштити угрожених сунитских заједница широм региона. У жељи да се одупру и преокрену оно што они виде као ирански напредак, помогли су оружаним милицијама екстремне врсте и очигледно чак и групама повезаних са Ал Каидом у нападима од стране иранских шиитских снага у Ираку и Сирији.
2015. године, у случају Јемена, организовали су коалицију сунитских арапских држава да сузбију хутске побуњенике у бруталном рату који је укључивао блокаду земље, помажући производњи масовне глади и немилосрдној америчкој кампањи, која често удара цивилне мете укључујући пијаце, школе и венчања. Ова комбинација је помогла да се произведе око 10.000 цивилних смртних случајева и једна хуманитарна криза у тој већ осиромашеној земљи.
Као одговор на ове догађаје, Обамина администрација је настојала да смири ситуацију преговарајући о нуклеарном споразуму са Ираном. Међутим, таква стратегија никада није добила подршку Израела или Саудијске Арабије. И током Обаминих година, Вашингтон је наставио да подржава обе ове земље на значајан начин, укључујући и снабдевање великом количином војне опреме, допуњавање саудијских авиона у ваздуху како би могли да продру дубље у Јемен, и пружајући Саудијцима обавештајне податке о метама у њиховом катастрофалном рату.
Анти-ирански тријумвират
Сва ова регионална дешавања, после избора Трампа само су добила додатни замах.
Први од њих је, наравно, председник Трамп. Током своје предизборне кампање, он је редовно оспоравао нуклеарни споразум који су Иран, САД, Британија, Француска, Немачка, Русија, Кина и Европска унија потписали у јулу 2015. године. Званично познат као Заједнички свеобухватни план акције (JCPOA), овај споразум је приморао Иран да обустави свој програм обогаћеног уранијума у замену за укидање свих санкција везаних за нуклеарно оружје.
То је био план ког се Иран чврсто држао. Иако су председник Обама, многи високи амерички законодавци, и већина европских лидера тврдили да је (JCPOA) – без обзира на његове пропусте – пружио значајно ограничење иранским нуклеарним (и другим) амбицијама, Трамп га је констатно оспоравао као “ужасан споразум“ јер није успео да елиминише и последњи остатак иранске нуклеарне инфраструктуре или забрани ракетни програм те земље. “Овај споразум је био катастрофа,“ рекао је он Дејвиду Сангеру из Њујојк Тајмса у марту 2016. године.
Иако Трамп, који је своју администрацију напунио Иранофобима, укључујући и његовог новог државног секретара и новог саветника за националну безбедност, изгледа као да гаји изворни анимозитет према Иранцима, можда зато што не поступају према њему са обожавањем које мисли да заслужује, он је слаб на саудијске чланове краљевске породице, који то чине. У мају 2017. године, на свом првом путовању у иностранство као председник, он је отпутовао у Ријад, где је извео плес мачевима са саудијским принчевима и упустио се у хвалисаво приказивање богатства које само нафтни моћници могу приуштити.
Док је био у Ријаду, он се у великој мери посветио тадашњем заменику принцу Мухамеду бин Салману, 31-годишњем сину краља Салмана и кључном архитекти геополитичког такмичења са Иранцима. Принц Мухамед, који служи као министар одбране и проглашен је принцем у јуну 2017. године, главни је покретач који стоји иза краљевског (до сада неуспешног) напора да уништи хутске побуњенике у Јемену и познат је по томе да има оштре анти-иранске ставове.
На ранијем свечаном ручку у Белој кући у марту 2017. године, чинило се да су Бин Салман, или МБС како га понекад називају, и председник Трамп постигли имплицитан договор о заједничкој стратегији за таргетирање Ирана као регионалне претње, одбацујући нуклеарни споразум, и тиме постављајући сцену за евентуални рат да савладају ту земљу, или барем да сруше режим који је води.
Док је био у Ријаду, председник Трамп је на конференцији сунитских арапских лидера рекао да “од Либана до Ирака и Јемена, Иран финансира, наоружава и обучава терористе, милиције и друге екстремистичке групе које шире разарање и хаос широм региона. То је влада која отворено говори о масовним убиствима, обећавајући уништење Изаела, смрт Америке, и пропаст многих лидера и народа у овој просторији.“
Иако нису биле пријатне Саудијцима, Емиратима, Кувајту и другим сунитским владарима који су слушали, те речи су одражавале ставове трећег кључног партнера у стратешком тријумвирату који би ускоро могао довести регион у свеобухватни рат, израелског премијера Бенџамина Нетанијахуа, такође познатог и као “Биби.“
Он већ годинама говори против иранских амбиција у рагиону и прети војним акцијама против било ког иранског потеза који би, како је он то видео, утицао на израелску безбедност. Сада, у Трампу и саудијском принцу, он има савезнике својих снова. Током Обаминих година, Нетанијаху је био жестоки противник иранског нуклеарног споразума и искористио је ретко појављивање пред заједничком седницом Конгреса у марту 2015. године да га осуди без икаквих конкретних доказа. Он никада није – све до дана пре него што се Трамп повукао из споразума – престао да ради на убеђивању председника да би тај споразум требало одбацити и напасти Иран.
У том говору у Конгресу 2015. године, Нетанијаху је изнео визију Ирана као системске опасности коју би касније присвојили Трамп и његови саудијски партнери у Ријаду. “Ирански режим представља велику претњу не само Израелу, већ и миру у целом свету,“ тврдио је он у типично хиперболичној изјави. “Подржан од стране Ирана, Асад убија Сиријце. Подржани од стране Ирана, шиитске милиције преплављују Ирак. Подржани од стране Ирана, Хути преузимају контролу над Јеменом, претећи стратешком мореузу у Црвеном мору. Уз Ормуски пролаз, то би Ирану дало другу тачку блокаде у светском снабдевању нафтом.“
Сада Нетанијаху игра главну улогу у вођењу већ оштећеног региона у рат који би га могао још више уништити, произвести још терористичких група (и терорисати цивиле), и стварајући хаос на потенцијално глобалном нивоу, с обзиром да Русија и Кина подржавају Иранце.
Припремање за рат
Обратите пажњу на речи Нетанијахуа у Вашингтону и Доналда Трампа у Ријаду. Немојте о њима мислити као о политичкој реторици, већ као о мрачном пророчанству.
У наредним месецима ћете слушати много више таквих пророчанстава, јер се САД, Израел и Саудијска Арабија приближавају рату са Ираном и његовим савезницима.
Иако ће идеологија и религија играти улогу у ономе што следи, основни подстицај је геополитичка борба за контролу већим регионом Персијског залива, са свим његовим богатствима, између две групе земаља, од којих је свака одлучна да превлада.
Нико не може са сигурношћу рећи када ће, или чак да ли ће, ове моћне силе произвести нови разарајући рат или низ ратова на Блиском истоку. Друга разматрања – неочекивана експлозија на Корејском полуострву ако се преговори председника Трампа са севернокорејском Ким Џонг Уном заврше неуспешно, нова криза са Русијом, глобална економска криза – могла би скренути пажњу негде друго, смањујући важност геополитичког такмичења у Персијском заливу.
Ново руководство у било којој од ових кључних земаља би могло слично довести до промене курса. На пример, Нетанијаху је у опасности да изгуби власт због истраге израелске полиције о његовим наводним корумпираним делима, а Трамп, па ко зна? Међутим, без таквог развоја, пут ка рату, који ће сигурно бити пут до пакла, је отворен са Трећим заливским ратом који вреба на хоризонту.
Прочитајте ОВДЕ ко тврди да је Троја била на Авали.
Извор: webtribune.rs
