Што би требало да буде инспирација за демократске и привредне реформе као и решавање међудржавних те унутрашњо-политичких сукоба. Али оно што ЕУ Комисија не изговара је у најмању руку исто тако значајно: ЕУ жели да се супростави растућем утицају Русије и Кине у региону, које новцем и инвестицијама заводе регион и, за разлику од ЕУ, не постављају неугодна питања о стању правне државе.
Дојче Веле даље пише да против пуноправног чланства у догледно време не говори само чињеница да ових 6 држава ни приближно нису обавиле своје "домаће задатке" у погледу реформи, које ЕУ захтева, него и фундаментална размишљања - посве неовисно од темпа реформи на Балкану.
- ЕУ је тренутно превише заузета сама собом да би имала снаге за још једну рунду проширења. И сам помен датума могућег проширења -Комисија је Србији и Црној Гори натукнула 2025 годину- у пуно престоница ЕУ изазива тоталну панику. И то из добрих разлога - наведено је у тексту Дојче велеа.
У последњим рундама проширења ЕУ су политичке одлуке у страну гурнуле примедбе о мањкавој спремности за учлање придошлица. Данас би сви нпр. од Румуније и Бугарске пуно више тражили пре него што би биле припуштене у клуб. А ко једном уђе у њега, против њега се ретко шта ефикасно може применити. Тај профитира на свим предностима ЕУ а може и да саодлучује, чак и онда кад се понаша проблематично. У чињењу влада Пољске и Мађарске се може видети колико је Бриселу тешко да присили државе-чланице да се понашају богоугодно.
Према наводима овог немачког портала, на Балкану је национализам можда и понајвећи проблем. Комисија живи у нади да га, у случају учлањења ових 6 земаља, може припитомити. А највероватније је да би тај проблем онда био У самој Унији а не ван ње. Са резултатом да би ЕУ још више била блокирана него што је то већ и сада.
Да се не заборави и енормни економски раскорак: свих ових 6 држава су приведно дубоко испод ЕУ просека и тиме на дуже стазе само нето-примачи. А за нето-платише је чланство у ЕУ све мање атрактивно што више примача има у њој. Принцип солидарности је теоретски ок, али диспропорције не смеју бити превелике. Сем тога би пуноправно чланство -и са њим повезана слобода несметаног кретања- највероватније довело до новог миграционог покрета са Балкана ка земљама ЕУ благостања те усељавањима у добростојеће социјалне системе ЕУ. Што је разумљиво из визуре људи са Балкана, али би још више побудило мржњу према странцима на северу Европе.
Новинар Дојче Велеа на крају закључује да ЕУ не сме да препусти Западни Балкан ни самом себи а ни утицају Русије и Кине. Циљ мора да остане јаче везивање за ЕУ. Али не никако пуноправно чланство, него партнерство испод тог нивоа, нешто слично статусу који у односу на ЕУ имају данас Норвешка или Швајцарска. Што би веома погодовало још ужој привредној кооперацији а значило би и широку лепезу подршке, али: без права гласа у ЕУ.
Овако размишља добар део шефова држава и влада ЕУ, али до сада то нису изговарали. Уместо тога су на самиту у Софији певали старе песме које казују о томе како ће ових 6 земаља ама сигурно једног дана бити чланице ЕУ, али ето сад је то сувише још рано. Поштеније би било да су обе стране показале реалистичнији приступ, са конкретним временским хоризонтом дешавања, наводи Дојче веле.
Прочитајте ОВДЕ шта каже Лазански, зашто је НАТО забринут у вези са Црном Гором?
Извор: Дојче Веле
