Пише: Никола Маловић
Пола живота сам живио у увјерењу да су у Његошево вријеме сви људи мислили као Његош, чији је он само био глас – и у вези са односом према слободи, и у вези с тим како себе дефинишу, што ће рећи да су једнако мислили о Косову, српству-црногорству и о Богу.
Но као што је и у златно доба старе Атине било изрода око Перикла, тако је и око Његоша било другоцрногораца, који не мисле по поретку, који би ставили вјеру на кантар, дали дупе, и продали матер своју.
У праву је био прежиденте од Матице црногорске, када је недавно претпоставио гдје ће „они други“, тј. Срби, казати да је деветско осамнаесту Црна Гора дочекала као вјековну жељу истог народа да избрише беспотребне границе, да се удружи.
Црногорци на Уједињење нас са нама гледају као на окупацију Монтенегра од стране Србије, и ту више не можемо ништа објаснити што већ раније по сто пута није било објашњено. На овом историјском нивоу аргументи не помажу, као ни у доба Његоша, или још раније, у доба владике Данила, када је један брат питао другог: Што ће туђа вјера међу нама? А овај други, наоко јачи, му казивао: Јаки зуби и тврд орах сломе!
Данас се питамо скоро па исто: дану, што ће туђа идеологија међу нама?
Но је то тако, до финалног расплета.
Да ли ће финалног расплета бити?
Свакако да ће финалног расплета бити, пише у Откровењу по Јовану. Тада ће се ријешити све несугласице, и оне између Јевреја и Арапа, браће рођене, па ће и између Срба и Црногораца.
У случају да би нас Бог погледао па да се за живота измиримо, који би то био видљиви знак помирења? Била би то ина химна, тробојка, и Његошева капела на Ловћену као симбол израстао из црногорског грба.
Нека буде изграђена поново, таман гдје је сада гумно, а маузолеј нека остане, нека га, само да се Његош скраси финалменте, да отпочине – јер се до Боке чују све ове године језиви шумови. То се Петар Други Петровић Његош у гробу окреће што није испоштован његов аманет:„Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињет, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
Бока Которска није била дио Црне Горе године 1918, него се попут многих других покрајина поражене Аустроугарске царевине директно ујединила са Србијом. И опет би. Да живи са Црном Гором, Косовом и Републиком Српском. Питање је: да ли би и Србија?, ако уопште опстане, то пожељела, историјски итекако изневјерена, с прстохватом властите кривице…
Од свих ножева забијених понајприје у прса Србије, Црна Гора је у леђа своје сестре забила бодеж најдубље. За чије западне бабе здравље? Због вјере да је новац бог?
Наша је перспектива у ретроспективи. У Његошевом „Горском вијенцу“ налазе се формуле за разумијевање свих Црних Гора, како ове квислиншке, тако и могуће – слободарске, самосталне и суверене Црне Горе, уједињене са јединим природним савезником.
Под условом да Србија коначно устане, забави се собом, отресе идеолошке и економске паразите, те окупи што је окупљала.
Извор: ИН4С
