Пише: Веселин Матовић
Рушење Божје куће и неисупуњење аманета, заслужује најтежу казну. Не каже се случајно у народу: „Да сам цркве рушио, не би ме Бог теже казнио.“ И зато, све док камење Његошеве капеле буде лежало у жбуњу на Ивановим коритима, у блату и сраму лежаће и Црна Гора, немирне савести, разарајући и распињући саму себе у свом „малајском лудилу“. И ниједна грана за коју се буде хватала, неће јој помоћи да дође к себи и устане, док се не покаје.
Када је 1845. године Његош почео изградњу цркве на Ловћену, један аустријски чиновник из Котора, извештавајући о томе своје надлештво у Задру, по свему судећи, веома заинтересован да сазна „шта се жели са овом грађевином“, наводи да ће се она видети из велике даљине, да би се путници „боље уверили у његова (Владичина) религиозна осећања“, али и да им служи и „као водич“ (путоказ, оријентир и светионик), на основу кога ће моћи да „сазнају за разни положај Црне Горе“. Можда овај чиновник није био довољно свестан ни смисла ни тачности онога што је казао. Али је казао, као што видимо, истину – да је Владика на Ловћену подигао духовни и световни оријентир Црној Гори,
Свијећу јој Божју пред очима,
Да разбира бијелу свјетину
И не држи црно за бијело!
Нажалост, у неком свом херостратском растројству и самољубљу, Црна Гора је срушила Владичину грађевину, развалила свој заветни ковчег, погазила знамен својих историјских тежњи и свих својих племенских надахнућа и кренула за некаквим другим оријентирима и путоказима.
Што је за Јевреје било разорење Соломоновог храма, то је за Црну Гору било рушење Његошеве цркве. С том разликом што Јевреји нису сами рушили Соломонов храм и на његовим темељима градили туђински, да би се у њему клели и у њему прослављали. Нити су пак губили веру да ће он опет бити подигнут, а камоли да су се противили његовом подизању, као што се Црна Гора противи подизању Његошевог храма, ево, више од четири деценије.
Притом и даље тврдећи како је „Ловћен једна од најузвишенијих симбола њене државотворности“. Пагански храм нити је кад био нити може бити симбол црногорске државотворности, ни црногорске духовности. Силом постављен на темеље цркве Св. Петра Цетињског и над моштима Његошевим, он може бити смао знак срамоте црногорске.
Рушењем Његошеве капеле, Црна Гора је све своје порекла и компромитовала. И своје државотворце, и духовнике, и песнике. И своју етику, и своју културу, и своју историју, и своје државотворство. Обесветила је све што су јој завештали њени велики таленти, оповргла Горски вијенац, поломила „таблице закона“ и поклонила се „златном телету“.
Био је то најдубљи пад и најтрагичнији тренутак у њеној историји. Све њене данашње поделе: и духовне и националне, и језичке, и злехудо њено трагање за новим идентитетом, логичан су слијед тога трагичног преумљења, од кога се Црна Гора, ни након три деценије од пада комунистичког система, није отрезнила.
Његошеву капелу, „поругани олтар јазичеством“, може на Ловћен поново уздићи и у њу коначно похранити Његошеве мошти, само духовно, језички и културно сједињена Црна Гора, и обратно: само васкрсла на Језерском врху Његошева капела може сјединити по свим спојевима распуклу Црну Гору. Само под њеним сводом можемо се поново срести и само у њу опет заједно доћи на јутрење.
После Вучићевог укора опет су сви за ЕУ! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Седмица
