Пише: Љубан Каран
Њихове садашње тајне и подмукле активности везане за компромитацију и сатанизацију противника проваљене су и постају контрапродуктивне. Једноставно речено, тајне службе се злоупотребљавају од стране политичких центара моћи и њихове могућности се прецењују. Зато чуди даље проширивање њихових ингеренција – на дипломатске мисије, у ситуацији када су већ пренапрегнуте и праве грешке које угрожавају цео свет.
Помпео код Ким Џонг Уна
У протекла два месеца обавештајни лидери НАТО-а имали су две одвојене мисије које више личе на дипломатске него на обавештајне. Пре десетак дана будући државни секретар САД (донедавно директор ЦИА) Мајк Помпео тајно је посетио севернокорејског лидера Ким Џонг Уна. Сондирање терена за дуго најављивани сусрет двојице посвађаних контроверзних председника потпуно су преузеле обавештајне службе, тако да је дипломатија којој је то основни посао гурнута у други план.
Тајни боравак Помпеа у Северној Кореји реализовали су ЦИА и шефови обавештајних служби Северне и Јужне Кореје. Чему тајност? Да ли је требало тај догађај сакрити од Руса, Кинеза, сопствене јавности, или је просто ствар у томе да обавештајне службе не умеју другачије да раде него тајно? Посета је обелодањена тек након што је оцењена успешном на основу пристанка Северне Кореје да прекине нуклеарне и ракетне пробе.
МИ6 у Србији
На сличан начин, у мисији која је претходила овој корејској, директор британске обавештајне службе МИ6 Алекс Јангер боравио је недавно на Балкану, у званичној посети Србији. Ова посета је сама по себи чудна, до мере да се упитамо да ли је то сигнал да се глобалне обавештајне игре селе на Балкан? Као и то да ли се у обавештајној заједници НАТО-а врши прерасподела задужења и да ли ће Британци убудуће преузети велике обавештајне комбинације на Балкану, у чему иначе имају богату традицију?
Водеће западне обавештајне машинерије као да су заборавиле своју основну намену. Претвориле су се у екипе режисера језивих сцена, које служе за прљава подметања и инсценирања. Нико није на време проценио да ће такав наступ потпуно уништити давно дефинисане појмове о политици и дипломатији, јер су за сопствену јавност створили илузију да са супротне стране нису политичари и дипломате, него звери у људском облику које не заслужују баш никакво поштовање и културан дијалог. Тако су скоро у потпуности урушили међународне институције и законе без којих свет не може да функционише.
Доказе на сто
Док се афере са бојним отровима нижу једна за другом и још увек су актуелне, лансира се нова, са мање запаљивим сценаријом. Бар привремено бојни отрови су одбачени, као исувише опасна играчка, а активирана је нова – кибернетска. Сада Британци и Американци тврде, поново без икаквих доказа и аргумената, да Русија изводи глобални обавештајни кибернетски напад на њихове државне институције и инфраструктуру.
„Доказе на сто“, поново инсистирају Руси, али их као и до сада нико са Запада не чује. Руси са правом инсистирају јер они своје оптужбе и тврдње покривају материјалним доказима. Показали су документ за патенте и робне марке из кога се види да је бојни отров „Новичок“, којим је наводно отрован Скрипаљ, направљен 2015. године у Америци.
Сликом и документима приказали су и контејнере са хлором произведене у Немачкој и димне гранате произведене у Великој Британији (невероватно, баш у Солсберију) које је сиријска војска пронашла у Гути. Тако испада да се озбиљном истрагом око употребе хемијског оружја бави само Русија, док Запад и даље прича празне приче.
Плашење ратом
У таквом контексту забрињава што све више западних дипломата и политичара отворено спомињу нови рат на Балкану као реалну могућност. Последња у серији изјава забринутости је председника Европске комисије Жан-Клод Јункера од пре десетак дана, када је драматично упозорио Европски парламент да треба отворити европску перспективу државама југоисточне Европе, како би се избегло понављање ратних сукоба из деведесетих година. Иако се Јункерова изјава чини добронамерном, она уједно може да се протумачи и као претња – да је рат неминован и неизбежан ако све земље не уђу у Европску унију. То би за Србију значило да мора пристати на диктат о питању Косова ако жели да по сваку цену избегне рат.
На тако озбиљно упозорење француски председник Емануел Макрон каже: „Подржаћу проширење само након продубљења и реформе наше Европе.“ Имајући у виду слабе могућности брзе промене правила по којима функционише ЕУ, Макрон је у ствари рекао да проширења нема у догледно време. При томе није показао забринутост да ли ће то заиста изазвати рат на Балкану. Тако се шаље јасна порука да треба искористити сваку шансу и платити баш сваку цену уласка у ЕУ јер је алтернатива рат и катастрофа.
Тиме и сама опасност од рата постаје оружје у дипломатским притисцима на Србију где се безусловно признање Косова чини као јефтина цена према ономе шта нас у супротном чека. Та опасност је сасвим реална и уверљива, па је тако и нови облик притиска јачи од свих досадашњих. Не треба обраћати пажњу на тумачења француског амбасадора да смо погрешно разумели поруку Макрона. Нема ту шта да се не разуме.
Да би претње ратом према Србији биле уверљивије, припреме држава, парадржава и националних и верских групација Западног Балкана за рат увелико теку. Ако се ратном претњом не постигне циљ, ратне припреме омогућавају агресију на Србију у сваком тренутку. Међутим, САД и НАТО морају рачунати на активну улогу Русије. Наравно да је то, уз одлучност за одбрану независности, најјачи фактор одвраћања.
Линија ватре
Није баш уобичајено да председници држава у званичне посете примају шефове страних обавештајних служби, а наш председник је у периоду од само два месеца угостио директоре чувене британске МИ6 и моћне руске СВР. Ништа о тим посетама није процурило у јавност и све је покривено кратким саопштењима о сарадњи о безбедносним питањима. Ове две мистичне посете битне су само са становишта да ли нешто мењају на Балкану, и да ли су добре или лоше за безбедност Србије.
Посета директора МИ6 Алекса Јангера, у фебруару ове године, никога у Србији није обрадовала. Његово инсистирање да се види баш са председником Вучићем многи су протумачили као опасност, претњу и укључивање тешке артиљерије у специјални рат против Србије. То је рефлексна реакција јер нам деценијама са британске стране није стигло ништа добро. У тешким годинама за Србију и српски корпус Британци нам нису нанели зло само тамо где нису стигли, а многе прљаве подметачине у циљу компромитације и сатанизације Срба и Србије осмислила је и успешно реализовала управо та МИ6 која нам је била у посети. Тако да не чуди процена да је стварна сврха ове посете директан притисак на председника Вучића да се Србија потпуно дистанцира од Русије, да Русији уведе санкције, да се одрекне Косова и Метохије и да званично призна лажну државу Косово.
Евидентно је да је након те посете Вучић постао много озбиљнији и забринутији него раније. Нисмо дуго чекали на рефлексије Јангерове посете. Након ње, наиме, догодио се упад косовске РОСУ на север Косова уз велики ризик да се Србија увуче у оружани конфликт. Обавештајна заједница НАТО у којој је и МИ6, што потпуно влада ситуацијом на Косову, прави се невешта и прећутно подржава незакониту и провокативну интервенцију према ненаоружаним цивилима. Зато је боље да нам Јангер више не долази, јер ко зна шта би нас након његове следеће посете могло снаћи.
Наришникова посета Вучићу
Посета госта са Истока, директора Спољне обавештајне службе Руске Федерације (СВР) Сергеја Јевгењевича Наришкина, који је исто желео да се састане са нашим председником, такође је неуобичајена и представља изненађење. Да ли је у питању глобално препуцавање најмоћнијих обавештајних апарата и поруке типа – и ми смо присутни у Србији – сасвим је могуће, али за нас то није исто и дуго неће бити. Наришкинова посета никога у Србији није забринула и уплашила, зато што нам са те стране не прети ништа лоше и зато што се ради о обавештајној служби која нам је перманентно достављала веома корисне информације о свему што би могло угрозити Србију. Наравно да је то било изузетно важно за нашу земљу у којој су обавештајне и контраобавештајне службе, такорећи, уништене и паралисане у првом налету бивше прозападне поданичке власти.
Данас не треба објашњавати значај обавештајних информација и благовременог упозорења на опасности. Сведоци смо упорних покушаја да се разним подметањима и смицалицама ослаби и порази моћна Русија, па тако постајемо свесни могућег степена угрожености ако се пропагандна машинерија са Запада обруши на Србију. Управо ту очекујемо помоћ руске СВР јер су нас и до сада упозоравали од кога нам и какве опасности прете. Зато посете Јангера и Наришкина нису исте иако на први поглед некоме са стране могу личити као јаје јајету.
Свака услуга у међудржавној сарадњи, па тако и обавештајна, има своју цену и условљена је туђим интересима. Интереси доминирају. Ако већ доминирају, онда треба видети шта је наш интерес. Са Запада од нас траже да се одрекнемо Косова и Метохије, да признамо државу силом створену на нашој територији, да се одрекнемо својих пријатеља и да им уведемо санкције. За Запад смо прихватљиви само ако беспоговорно прихватимо све што од нас траже, где није на удару само војна неутралност него и суштинска независност.
С друге стране, Русија не тражи ништа сем онога што и нама одговара и што је и наш властити интерес – да будемо независни и војно неутрални. Штавише, у томе нам несебично помаже скупим донацијама у модерном оружју, дипломатским потезима у УН, па и обавештајно. Колико су то велике и значајне услуге довољно је навести један пример који понекад помиње и председник Вучић, што значи да је то била политичка ситуација која га је највише забринула и која нас је највише угрозила као нацију и као државу. Био је то покушај управо британске дипломатије да Србе преко УН званично прогласи за геноцидан народ. Да је то успело, Срби би били једини геноцидан народ на свету. Од овога британског зла спасао нас је лично Владимир Путин, на молбу Александра Вучића, тако што је уложио вето приликом гласања о овој британској резолуцији. Ниједан Србин ово не сме заборавити Русима, али ни Британцима, и зато посете Наришкина и Јангера нису исте и дуго неће бити.
Наришкин нам је и приликом званичне посете донео обавештајни поклон. Упозорио нас је да нам се са Запада спрема подстицање уличних нереда и „нови Мајдан“. У ствари, поручио нам је да се припрема потпуна дестабилизација Србије и насилна промена власти. По сличној идеји назиру се и контуре плана западних обавештајних служби за изазивање уличних немира у Републици Српској и насилног рушења власти, пре или за време избора.
Треба ли нам спољња обавештајна служба?
Имали смо прилику да се уверимо да САД и НАТО не третирају Србију као неке друге државе у региону које сматрају поузданим савезницима. Да не спомињемо Косово које третирају као ратни плен и НАТО базу. Чак и за време потпуно лојалних и апсолутно послушних српских влада Србија је третирана потпуно другачије. Док су све остале државе и надридржаве наоружавали и јачали, Србију су смишљено и плански слабили у војном и безбедносном смислу. Док је војно слабљење било свима видљиво и иритирало нацију кроз уништавање наоружања и преформацијске смицалице, слабљење обавештајно-безбедносне заједнице Србије текло је такорећи неприметно.
Тек последњих неколико влада Србије окренуло је овај катастрофални тренд у супротном смеру, сагледавши лошу намеру у захтевима и препорукама са Запада. Тако ревитализација и јачање одбрамбено-безбедносног сектора увелико тече. Међутим, има ту један проблем – док се Војнообавештајна агенција (ВОА) одржала, цивилна спољна обавештајна служба је потпуно угашена и њене ингеренције преузела је Безбедносно-информативна агенција (БИА). Само обавештајно слабе државе имају обједињену обавештајну и контраобавештајну делатност.
Ради се о два сасвим различита посла међу којима треба да постоји само добра сарадња, никако заједничка организација. За време поданичког односа неких „демократских“ влада, спољна обавештајна служба је угашена под сулудим закључком да Србија нема непријатеља, као што су унутрашње тајне службе слабљене под паролом да Србија нема тајни и да је све транспарентно.
С обзиром на степен угрожености Србије споља и на чврсту спрегу унутрашњих и спољних деструктивних снага које се све јаче увезују и планирају унутрашње немире и дестабилизацију ради насилне промене власти, требало би хитно формирати спољну цивилну обавештајну службу. Српска спољна обавештајна служба могла би се формирати по узору на некадашњу Службу за истраживање и документацију (СИД) при Министарству иностраних послова, која је угашена 2007. године.
Ако већ имамо индиције да се велике обавештајне игре великих сила селе на Балкан, време је да Србија, која ће несумњиво прва бити на удару, постигне већу способност обавештајног продора у иностране центре одакле се планирају деструктивне активности према нашој земљи. Тако бисмо стекли нове способности, не само да сами долазимо до више информација него да квалитетно проверимо информације које нам уступају друге обавештајне службе и тако их прочистимо од евентуално уграђених туђих интереса. Мора се благовремено размишљати о одбрани војне неутралности и независности.
Прочитајте ОВДЕ којим потезом Србија може да почне ослобађање из окова?
Извор: Печат
