Пише: Игор Станчић
Као муња из неба ме је погодила вест пре тачно 7 година да је убијен Александар Саша Пејановић. Сећам се као да је јуче било, зове ме пријатељ из Црне Горе и каже: "Убише душамани Сашу Пејановића." Да нисам седео у столици пао бих. Цео свет се окренуо око мене. Више нисам видео људе у башти кафића, више нисам чуо шта ми прича саговорник преко пута, сва мисао ми се претворила у његове речи из видеа који је снимио: "Мој мотив је жива вјера у доброга Бога Исуса Христа и ја њему све препуштам да буде по Његовој вољи. Па чак и ако буде Његова воља да поново дођем на неко њихово мучилиште, ја ћу то схватити као Божију вољу и Божији дар, јер ће ме тако вјенчат славом на Небесима, а њих вјечном срамотом, надам се овдје на земљи, а и на Небесима их не чека ништа добро."
Знао сам тог тренутка да је земаљска Србија изгубила једног великог витеза и борца, а небеска Србија добила још једног мученика светитеља.
Био сам изненађен. Не зато што се нисам надао да је злочиначки режим Мила Ђукановића способан да уради тако нешто, већ зато што сам се некако надао да неће да се одлуче на тај корак. Власти у Црној Гори су прво тврдиле да је убијен у обрачуну и да је напао полицајца који је морао да се брани.
Убрзо се појавио снимак са надзорне камере који је показао да се ради о класичној екзекуцији. На снимку се види како Саша седи, а полицајац у цивилу Зоран Булатовић му прилази, улази у краћу расправу са њим и онда пуца у њега, након тога баца инвентар по башти кафића да би изгледало као да је дошло до туче и да је реаговао у нужној одбрани.
Булатовић је касније осуђен, али да није било снимка сви се слажу да би био ослобођен. Многи озбиљни људи, у приватним разговорима тврде да је убијен по налогу власти у Црној Гори.
Шта је био разлог таквог убиства? Исти разлог као и онај мучења у полицији пре тога. Александар Саша Пејановић је био прави Срб Христов. Није прихватио понуде власти да му дају бољи положај у полицији, чак је изгубио и посао у њој, али је одбио да се одрекне три њему најважније ствари Христа Бога, Српства и Косовског Завета који је основа сваког правог Црногорца. Није хтео да постане Милогорац и да за шаку сребрњака прода душу.
Касније сам сазнао да је Саша тог дана био у манастиру Острог и исповедио се и причестио. То ме је само учврстило у уверењу да му је Бог даровао хришћанску смрт на овом свету и вечни живот на будућем.
О њему сам пре две године написао следећи текст, не знајући да ћу једног дана бити у прилици да га поделим са другима.
Чули сте за Вука Бранковића, неки кажу да је био издајник, други тврде како историјске чињенице показују да је цео живот био исправан и на крају живот завршио у турском ропству зато што је одбио да им се покори.
Ја спадам у ову другу групу. У њој су иначе људи који желе да покажу другима како су "паметни" и држе се чињеница а не фантазија "простог" народа, или људи који једноставно не могу да прихвате страшну чињеницу да је Вук Бранковић можда био исправан цео живот, али је исто тако и био издајник у најважнијем моменту сопственог живота. Ни сам не знам да ли сам једно, друго или и једно и друго.
Ко год каже како је једини грех и једина издаја Вука Бранковића био то што је преживео Косовски бој каже истину, био свестан тога или не.
Вук Бранковић је на Косову издао и Бога, и земљу, и жену коју воли, и породицу, и потомство, и самог себе. Када се човек бори за све своје нема права да калкулише, нема права да тражи лакши пут. Што важнија битка то мање права човек има да калкулише или да тражи неку лакшу битку да би у њој победио, а у најважнијим биткама живота човек мора да се бори до краја јер једине две опције најважнијих битака су: победа или смрт. Вук је у најважнијој борби својег живота решио да нађе лако решење. Због тога је изгубио све и издао све. Због одлуке једног човека да живи како би се борио следећи дан у боју где то није била опција Србија је пала, његова породица никада није постала владарска, његова унука је завршила у харему, његови унуци били ослепљени, он завршио живот умирући од глади у тамници и ако не пре, а оно у тренутку смрти, схватио да је тражећи лако решење изгубио све.
То је народ одлично схватио и описао у песмама. Свака друга анализа његове личности и догађаја је обично млаћење празне сламе или покушај шминке да бисмо сами себи били лепши кроз лепшег Вука Бранковића. Једноставно, Вук је био човек и погрешио, можда само једном у животу, али сасвим довољно.
Е, то је оно што ја стварно мислим и о Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, Карађорђу, Николи Пашићу, свим нашим владарима након Косова, Димитрију Љотићу, Милану Недићу, Кости Миловановићу и иним другима којима је Бог дао шансу да се боре у бици која се не тражи, али од које се и не бежи, а они изабрали да траже лакши начин и лакшу битку и одабрали да буду мали људи а имали прилику за величину.
Када сам ово почео да пишем нисам знао ни како ће да изгледа, а ни који ће бити крај, али сада схватам да је цела поента мојег писања да одам пошту онима који су се борили и победили или борили и умрли омогућили да Србија живи и да ми, макар и недостојни њих, живимо.
Тај осећај недостојности и потребе за величином је, сада схватам, главни разлог зашто ја делим често причу о Александру Саши Пејановићу, он је био обичан човек који нити је тражио, нити је бежао од битке вредне живота, али када је дошао у ситуацију да се бори није сумњао у Бога, нити у себе. Није се питао да ли је достојан битке, да ли има снаге, да ли има лакшег начина. Знао је да је битка изабрала њега, а не он њу, да од такве битке можеш да побегнеш само ако побегнеш од себе, а он није желео да бежи од себе и од величине коју је Бог дао свакоме човеку са правом да је прихвати или одбије. Он је пригрлио величину. Он је знао да само кроз ту и такву борбу човек може да добије Царство Небеско, светачки ореол и постане оно што му и јесте сврха на овој земљи - бог по благодати Божијој. Он је погинуо да би васкрсao и да би кроз његову смрт и његов пример и други живели.
Ја овде нећу да завршим са вечна му слава и хвала, или са оним чувеним Бог да му душу прости и нека му удели Рајско насеље, јер и када сам тако завршавао приче о њему знао сам, у дубини душе, да је то неисправно, мада друштвено прихватљиво, и осећао стид. Јер он је изборио Царство Небеско и наше молитве њему нису потребне.
Ја ћу да кажем оно што треба да се каже, па макар био први и ма шта људи мислили.
Свети Александре Пејановићу, мучениче и свети ратниче, моли Бога за нас грешне, сада и увек.
Ја сам сигуран, све и да га Црква не канонизује њега ће Бог да пројави као светитеља Цркве Христове.
И шта бих ја могао да додам на то? Можда само жељу да српски народ покаже да је достојан таквих жртви, као оне коју је поднео Александар Саша Пејановић. Ако никако другачије, барем да докажемо како је истина оно што је он рекао, да живи у срцима милиона људи.
Поделите ову причу да је што више људи види.
Погледајте два видео-снимка да схватите тежину мука које је поднео неко само зато што је Србин и сву величину његове жртве и не заборавите да је непријатељ хтео да га купи али он није имао цену.
Разговарајте са народним посланицима, одборницима и властима у вашим градовима да предложе да се улица у вашем граду назове по њему, јер ако другима требају Капетан Америка и сличне глупости, нама не требају, ми имамо праве хероје од живота веће који заслужују да се памте.
Нека се у Скупштини покрене расправа о њему, да се његовој породици додели национална пензија, стан и стипендије.
Придружите се страници на Фејсбуку коју су основали његови пријатељи ОВДЕ.
Урадите шта год мислите да треба да се уради у знак сећања на жртву овог хероја и мученика Христовог и српског.
И на крају, запалите свећу у цркви за њега. Њему она највероватније не треба, јер је сигурно да га је Господ овенчао славом, али нама дефинитвно треба.
ОВДЕ погледајте мој претходни ауторски текст
Извор: Правда
