Дизајнирана да наследи подморнице класе Лос Анђелес и одржава америчке надмоћи у подводном домену, класа је преживела велике трошкове у изградњи али и распад СССР. Иако су и данас једне од најбољих подморница које су икада изграђене, направљен је тек део планираног броја.
Крајем осамдесетих година, америчка морнарица била је суочена са кризом. Совјетски Савез је 1980. године добио информацију од шпијуна да морнарица може да прати подморнице преко прекомерне буке пропелера. Као резултат тога, Совјетски Савез је почео да тражи машине које би могле да произведу боље пропелере. Током 1981. године јапанска компанија Тошиба продала је машине за обраду метала, сада релативно уобичајене глодалице са ЦНН главом Совјетском Савезу преко норвешке корпорације Конгсберг.
До средине 1980-их, нове машине су почеле да дају резултате. Нове подморнице класе Акула имале су "велики пад у нивоима буке пропелера". Један извор из америчке Владе рекао је Лос Анђелес Тајмсу, да су "подморнице заћутале када је почела да се користи опрема из Тошибе". У тихом моду, класа Акула је могла да зарони до дубине до две хиљаде метара - док је оно најбоље што америчка морнарица тада имала, класа Лос Анђелес, могла да се спусти само до 650 метара.
У циљу борбе против претње нових совјетских подморница, америчка морнарица је одговорила класом Сивулф. Подморнице Сивулф су дизајниране са трупом од челичног лима ХИ-100 дебљине два центиметра, што је им омогућава да издрже притисак дубоког роњења. Челик ХИ-100 је отприлике 20 одсто јачи од ХИ-80 који се користи у класи Лос Анђелес. Као резултат тога, подморнице су способне да роне до дубине од 600 метара, а праг роњена се кретао до 914 метара.
Дужине 107 метара, Сивулф подморница је дизајнирана да буде нешто краћа од својих претходника, за само седам метара, али је широка 12 метара - што представља повећање од 20 одсто у односу на претходнике. Ова ширина их је учинила знатно тежим од ранијих класа, депласмана 12.000 тона.
Подморнице Сивулф напаја нуклеарни реактор 52.000 коњских снага. Ова класа је прва међу америчким подморницама која је користила млазне пропелере уместо пропелера, карактеристику која је пренета на најновију класу Вирџиниа. Као резултат, Сивулф је способан за брзину од осамнаест чворова на површини, максималну брзину од 35 чворова под водом и у тихом моду од око 20 чворова.
Подморнице су дизајниране да буду прави ловци, а као резултат тога имају осам торпедних цеви, двоструко више од ранијих подморница. Имају складиште за комбинацију до педесет Марк-48 торпеда, противбродних ракета или ракета Томахавк. Алтернативно, може да замени неке од ових средстава са минама.
Према подацима америчке морнарице Сивулф је 10 пута тиши од побољшане класе Лос Анђелес, а седамдесет пута тиши од првобитних подморница класе Лос Анђелес. У тихом моду може да проведе под водом двоструко више времена. Ово значајно повец́ање перформанси довело је до значајног повећања трошкова. Укупан програм Сивулф процењен је на 33 милијарде долара за дванаест подморница, што је неприхватљив трошак узимајући у обзир да је Совјетски Савез - и претње Акула завршене 1991. године. Програм је завршен само три подморнице које су коштале 7,3 милијарде долара.
Екстремна тишина класе Сивулф дала је морнарици идеју да модификује последњу подморницу УСС Џими Картер да подржи тајне операције. Продужена је за 30 метара и ти је додат део назван ММП.
ММП даје Картеру могућност слања и повратка возила са даљинским управљањем / беспилотним подводним возилом и СЕАЛ и ронилачким тимовима док су испод воде. Укључује привез за до педесет припадника СЕАЛ или другог особља.
Подморнице класе Сивулф су изванредне подморнице, али су плод размишљања из Хладног рата и због тога имају високе перформансе и самим тим и високе трошкове.
Запад покушава да Русији припише убиство новинара у Кијеву! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: National Interest/ Курир
