Пише: др Јован Ћирић
„Будућност није само оно што ће доћи, много што-шта ће се једноставно поновити“, записао је у своје време песник Бранко Миљковић, па се поставља питање да ли је ово што се данас догађа на релацији Запад – Исток, Америка – Русија, западни свет – Србија, већ виђено у прошлости?
Израз „Бизант“ употребљава се на Западу за нешто мрачно, покварено, варварско. Случајно или намерно, заборавља се да је значајан део савремене западне цивилизације потекао управо од Византије, па чак и римско право. Па, ипак, остаје израз „мрачни Бизант“, који добрим делом дугује чувеном историчару Едварду Гибону из 18 века, који је у свом делу „Историја опадања и пропадања Римског царства“, дао потпуно негативну слику Византије.
А ради се, у ствари, о политичком сукобу и борби за превласт између источног и западног хришћанства, борби која је била заоденута разним идеолошко-догматским начелима, да би се прикрила стварна тежња за превласт и апсолутну светску доминацију, што је као циљ било нешто чему је Запад (и западна црква) одувек тежио.
Крсташи су, не без благослова Рима, пролазећи преко византијских и балканских територија, схватили да им је пробитачније да се угнезде у богатом и велелепном Цариграду, него да се бију у палестинској пустињи за ослобађање Христовог гроба. После 57-годишње латинске окупације, Византија више није имала снаге да поврати своју некадашњу славу и моћ, па су је Турци покорили 1453. године.
Пад Византије и Цариграда примљен је равнодушно, чак и злурадо, на Западу, јер је нестало моћног супарника и конкурента папском престижу. Отуда и ранија и каснија турска освајања православних земаља на Балкану нису изазивала никаква саосећања према њима, а још мање стварну намеру да се тим народима помогне у одбрани.
Једна од наших заблуда била је и да да су, после Косовске битке, звона цркве Нотр-Дам у Паризу звонила у част српске војске и њене прерано оглашене победе. То се наравно није догодило, Исто као што се није догодило ни 600 година касније. Огласила су се, међутим, звона анти-српске хистерије. Однос Запада и Ватикана према православним државама био је и остао исти.
За Запад и Ватикан ђаво никада није био зелене исламске боје, већ увек и једино православне боје. Исламска претња Европи, на Западу никад није озбиљно схватана, осим као згодно средство да се, управо помоћу ислама, Ватикан коначно обрачуна са некатоличким народима. Стратегија Запада је, дакле, одувек била идентична: користити једне за рат против других. Не постоје ни вечити пријатељи, ни вечити непријатељи, постоје само вечити интереси.
Када је требало, са Турцима су рушили Византију и православље, а не дуго затим, са православцима су бранили Беч од Турака. Шта се и колико од тада изменило и да ли ћемо опет бити наивни да бранимо Беч од Турака?
Када се зна да је британски премијер Дизраели у 19. веку, на примедбу свог секретара који је лобирао за Србе и који му је скренуо пажњу да не може да спава од крика и јаука хришћанског света који муслимани тероришу на Косову, хладнокрвно одговорио: „Зашто не ставите мало вате у уши?“, онда нам заиста постаје много тога јасније у вези са данашњим дешавањима на истом том Косову.
Будућност заиста није само оно што ће доћи, много што-шта се једноставно понавља. Остаје, међутим, тек да се види да ли се и колико будућност и историја могу држати под контролом, те да ли ће се Запад са исламом тек тако лако моћи обрачунати. Питање је до које мере може ићи инструментализација ислама у борби против православља и да ли се ислам баш увек моћи држати под контролом.
Тачно је да Запад има огромну технолошку и војну предност над исламским светом, и да се увек могу потегнути ракете и ваздушни удари, али шта ће се догодити када и ислам набави то велико светло оружје? Но, и без њега, до изржаја могу доћи стихови: „Бој се оног ко је свико без големог мријет јада!“ Исламски фанатици су заиста спремни да лако умиру, питање остаје да ли су и колико спремни грађани Париза, Лондона, Њујорка – спремни на тако велике жртве и тако лаку смрт, као што је то случај са грађанима Дамаска, Техерана, Кабула или Багдада?
Поставља се, наравно, питање – где ћемо ми тада бити и шта нам ваља чинити? Гледати своја посла и примименити ону стару о Данајцима, на лукаве Латине: „Не веруј им ни када дарове доносе“, односно зову у помоћ. Као кад су нас звали у помоћ 27. марта 1941. године.
Шиптари и званично крећу у реализацију Велике Албаније, више о томе ОВДЕ.
Извор: sedmica.me
