Пише: Роберт Брајд
Рат је ретко пријатна тема, а још мање када се зна да су конкретни сукоби – најтрагичнији у Ираку 2003. године и Либији 2011. године – били изазвани услед бесрамних махинација страних играча и плаћеника.
Сада свет гледа још једну предвидиву западну репризу где су уобичајени осумњичени у главној улози – САД, Велика Британија и Француска. Ови чланови НАТО-а, свесно игноришући истинске терористичке групе у Сирији, криве “Асадов режим“ за низ хемијских напада на цивиле – без доказа и формалне истраге. Да цитирамо Томаса Пејна, када је говорио о другачијој ствари из много ранијег доба: “Ово су времена која искушавају људске душе.“
Можемо додати да су ово такође времена која изазивају људе да пронађу начине за решавање претњи. На крају крајева, колико још суверених држава мора пасти под власт фанатика који мењају режиме? Колико времена има док велика сила промене режима не стигне на врата Русије? Са НАТО снагама које се неометано крећу ка руској граници, то нису празна питања. Тако је било и у нападима на Сирију од стране САД, Велике Британије и Француске, са не тако малом количином ентузијазма и оптимизма, 13. априла, кад су се сусрели са изненађујуће успешним отпором: према речима руске војске, сиријске владине снаге, користећи совјетске ракетне системе, укључујући С-200 и Бук, обориле су 71 од 103 ракете које су лансирале западне силе.
Пентагон је одбацио ту тврдњу.
У међувремену, непријатна питања у вези са незаконитим нападом на Сирију остају без одговора: На пример, зашто би ове НАТО снаге циљале место у близини Дамаска, за које су наводно веровали да је тамо смештено хемијско оружје, и тиме евентуално ослободили још више смртоносних токсина у ваздух? Штавише, с обзиром да су инспектори УН-а за оружје требали да стигну у Сирију сутрадан како би започели своју истрагу о наводном хемијском нападу, чему су се САД и њихови савезници надали да ће добити од напада у том тренутку? Можда уништење доказа?
Иако нико не жели да види потпуни војни обрачун између западних и руских снага, не може се порећи да су војна средства већ постављена за такав сценарио. У нади да ће сузбити још једну западну војну несрећу, овог пута у Сирији, Русија је употребила слојевит систем одбране који се састоји од мобилних одбрамбених система Панцир-С1 и ракетних система С-400.
Панцир, наоружан са топовима од 300мм који испаљују 5.000 метака у минути, представља веома ефикасно оружје против нисколетећих авиона, дронова и ракета. У међувремену, С-400, који има домет од 250-400 километара, распоређен је да заштити ваздухопловну базу Хмејмим и поморски објекат Тартус, и друге делове сиријске територије.
Русија је показала своју способност да обори америчке Томахавк са системом ваздушне заштите и без С-400, који је допуњен бродским радарским системима на Медитерану како би лоцирали и пратили било које ракете испаљене на Сирију.
И онда су ту борбени авиони. Почев од почетка 2016. године, супер покретни борац Су-35 је почео да обавља борбене мисије у ваздухопловној бази Хмејмим. Ово је вероватно последњи авион који непријатељски пилот жели да види у свом ретровизору.
“Покретљивост Су-35 га чини ненадмашним борцем,“ истиче војни аналитичар Себастијан Роблин у The National Interest. “Стелт борац Ф-35 који уђе у дуел ће бити у великој невољи…“
1. марта, током годишњег обраћања председника, Владимир Путин је изнео своју визију будућности Русије, са великим нагласком на подмлађивање свих аспеката руске националне инфраструктуре. Међутим, као што је Либија научила 2011. године, одржива, живахна инфраструктура не значи ништа без чврсте војске да је брани.
Путин је започео подсећањем публике да је то због САД које су 2002. године изашлел из Споразума о антибалистичким ракетама што је приморало Русију да брзо испрати велики број одбрамбених пројеката. Један од тих пројеката је “Сармат“ ракета, која је опремљена широким спектром моћних нуклеарних бојевих глава, укључујући хиперсоничне, и најсавременије начине избегавања ракетне одбране.“
Руски лидер је нагласио да Сармат “практично нема ограничења домета.“
Путин је тада говорио о другом систему, под називом “Кинжал“ који такође путује хиперсоничном брзином, 10 пута брже од брзине звука, који “такође може маневрисати у свим фазама своје путање лета, што такође омогућава да превазиђе све постојеће и будуће противавионске и противракете системе одбране, испоручујући нуклеарне и конвенционалне бојеве главе у домету од преко 2.000 километара.“
Касније је Путин открио шокантну истину иза истраживања и развоја ових оружаних система, који су сада у најмању руку избалансирали стратешке размере између Русије и Запада.
“Као што сам рекао у свом обраћању Савезној скупштини, ми креирамо најсавременије систем оружја. Један од тих система је креиран од стране тима веома младих научника. Питао сам их одакле су дошли и како су могли измислити такве ствари. Они су рекли да су се након дипломирања ујединили у научну групу и за седам година развили најснажнији оружани систем на свету,“ рекао је Путин током састанка руске Уније ректора.
Оно што је можда још више изненађујуће од кратког временског периода који је био потребан Русији да преокрене своју војну ситуацију, уз помоћ младих научника, јесте чињеница да је она сада у стању да концентрише своје буџетске ресурсе за инфраструктуру и економију.
Очекује се да ће Путин издвојити 10 трилиона рубљи (162 милијарде долара) на здравствену заштиту, образовање и инфраструктуру у складу са својим обећањем да ће наставити да промовише добробит руске средње класе, која је угледала брз раст откако је Путин дошао на власт 2000. године.
САА наставила са "разбијањем џепа" џихадиста у јужном Дамаску. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: strategic-culture.org
