Пише: Скот Ритер
Раније у свом обраћању о стању државе руском законодавном телу, председник Владимир Путин је открио неколико нових стратешких оружја дизајнираних да пробију било који противракетни штит који су САД распоредиле, тренутно распоређују, или ће настојати да распореде у наредних 10 до 15 година.
Путин је рекао да је ово ново руско оружје било неопходно због одлуке бившег председника Џорџа В. Буша из 2002. године да се једнострано повуче из споразума о антибалистичкој заштити (АБМ), чиме је започет процес који је довео до распоређивања балистичке одбране на америчкој територији, у Европи и Азији.
Он је прогласио да је “растућа војна сила у Русији солидна гаранција глобалног мира, јер ова сила чува и чуваће стратешки паритет и равнотежу снага у свету која је, као што је познато, била и остала кључни фактор међународне безбедности од после Другог светског рата, до дана данашњег.“ “Онима који су у протеклих 15 година покушали да убрзају трку у наоружању и тражили унилатералну предност против Русије, увели ограничења и санкције које су незаконите са становишта међународног права, са циљем да ограниче развој наше земље, укључујући и војну област, рећићу ово- све што сте покушали да спречите путем такве политике, већ се догодило.
Нико није успео да обузда Русију. Сада морамо бити свесни ове реалности и бити сигурни да све што кажем данас није блеф – а није блеф, верујте ми – и размислити и одбацити оне које живе у прошлости, и не могу да погледају у будућност.“ После Путиновог обраћања, свет је остао да се пита шта радити са његовим дрским изјавама. У коментарима, директно се позивајући на Путинов говор, председник Трамп је истакао опасности трке у наоружању, а потом се и сам мало похвалио, рекавши да је Америка “трошила 700 милијарди долара годишње“ како би осигурала да САД остану “јаче од било ког другог народа у свету“.
Да ли је и сам Путинов изненадни напад у овој игри суперсила после Хладног рата само блеф? “Њујорк Тајмс” је свакако мислио да јесте. Чланак са насловне стране написан од стране два истакнута дописника за националну безбедност, Нила Мекфарквара и Дејвида Сангера, истакао је оно што они називају “теоријом блефа“, када су износили стручно мишљење о Путиновом говору. Један такав “независни“ аналитичар, Александар Голтс (примећен због његових коментара против Путина), истакао је да је Путин у свом говору описао потпуно нову генерацију оружја, али је питање да ли је то истина.
Мекфарквар и Сангер су минирали друштвене медије, извлачивши Фејсбук коментаре другог стручњака, Дагласа Барија, вишег сарадника за војно ваздухопловство на Међународном институту за стратешке студије у Лондону, чије анализе о руској војној способности теже скепцитизму. Бари је истакао да би оружје које је Путин описао “могло да промени равнотежу моћи“. Међутим, Мекфарквар и Сангер су истакли да је Бари довео у питање да ли је Русија уопште и близу тога да распореди такве системе: “Да ли то у стварности значи да у буџету имате ставку која каже “Развити нуклеарни погон за ракете“, или то значи: “Ускоро ћемо имати једну спремну за коришћење“? Свакако бих желео да видим више доказа да бих поверовао у то.“
Неверне Томе цитиране у “Њујорк тајмсу” су, у својој ноншалантности, усклађене са највишим саветницима председника Донална Трампа за питања националне одбране и безбедности, секретаром одбране Џејмсом Матисом и директором ЦИА-е Мајком Помпеом. Називајући Путинове најављене програме оружја “трком у наоружању са самим собом“, Матис је изјавио да Русија “може сав новац уложити у то“, истичући да “то не мења америчке стратешке калкулације“.
Помпео је за “Фокс њуз рекао да “све то помно мотримо и пратимо“, и да би “Американци требало да буду уверени да врло добро схватамо руски програм и како да Американцима обезбедимо даљу безбедност од претњи Владимира Путина“. Интелектуални застој који показују Матис и Помпео је узнемирујући. Ово нису такозвани “стручњаци“ које је створио “Њујорк тајмс” како би наставили причу против Путина која је постала централни део “Тајмсове” репортаже током година, већ прилично озбиљни професионалци који у својим рукама држе безбедност Сједињених Држава.
Путинове изјаве током обраћања о стању државе нису биле изненадна артикулација фантазије, већ, како је и сам јасно ставио до знања, нуспроизвод деценијске фокусиране намере да се супротставе претњи која руској националној безбедности представљају амерички програми балистичке одбране. Не само да Русија није маскирала своје намере у том погледу, већ се потрудила да САД схвате шта они раде и зашто. 2007. године је Русија намерно објавила детаље о тешким ракетама РС-28 “Сармат“ које су биле значајно истакнуте у Путиновом обраћању о стању државе 2018. године, по питању неуспешног покушаја ЦИА-е да се САД озбиљно ангажују у преговорима о контроли наоружања.
“РС-28” је директни потомак тешке балистичке ракете “Р-36”, познатије по имену НАТО-а, СС-18 “Сатана“, која је у току своје скоро 45-годишње службе била призната као средство које може значајно променити игру у смислу америчко-руског стратешког баланса. Велика тежина ношења “Р-36” (око 9.000 кг) јој је омогућила да носи или једну екстремно велику бојеву главу од 20 мегатона или 10 независних бојевих глава од по 500 до 750 килотона (ради поређења, америчке атомске бомбе које су коришћене за уништење јапанских градова Хирошиме и Нагасакија на крају Другог светског рата су имале принос од 21 и 15 килотона).
Када је “Р-36” постала оперативна, пружила је Совјетима истинску способност првог удара, способна да елиминише око 60 одсто америчких објеката за контролу лансирања ракета и ракетних силоса, задржавајући могућност да лансира још 1.000 бојевих глава у другом удару, ако би се САД одлучиле за одмазду. Од самог почетка, САД су “Р-36” сматрале јединим дестабилишућим стратешким оружјем у совјетском арсеналу, а њено елиминисање и/или ограничавање је постало главна тачка америчког напора за контролу оружја. Споразумом “СТАРТ И” је број распоређених “Р-36” ракета смањен са 308 на 154, а читав арсенал “Р-36” ракета је требало да буде елиминисан под условима споразума “СТАРТ II”. Међутим, одлука Сједињених Држава да се повуку из “АБМ” споразума 2002. године, довела је до тога да се Русија, као одговор на то, повуче из споразума “СТАРТ II”, и тиме задржи своју флоту Р-36 ракета. Русија је планирала да омогући пензионисање ракети “Р-36” кроз застарелост и без намераване замене, то је била намера иза њихове преговарачке позиције у “СТАРТ II”.
Према руској причи, унилатерално повлачење Америке из “АБМ” споразума је променило ову рачуницу, и довело до тога да Русија почне са скупим програмом продужења животног века како би “Р-36” ракете одржала оперативно одрживим до 2020. године. Према Путиновим речима, Русија се надала поновном ангажовању са САД по питању значајних преговора о контроли наоружања, али одбијање Американаца да смање своје планове за балистичку одбрану је у старту уништило такве напоре. Руска индустрија одбране је 2004. године почела да истражује нове технологије балистичке одбране које би могле превазићи америчке ракетне одбране, ова одлука је, како тврди Путин, изречена јавно у нади да ће САД препознати неизбежне опасности које такав систем представља и поново се укључити у смислену контролу наоружања. Једна од нових ракетних технологија које су истраживане је био наследник старе “Р-36”, познат као РС-28 “Сармат“.
“РС-28” је много више од наследника старе “Р-36” ракете – то је, у основи, потпуно ново оружје, какво САД никада раније нису видели. “Сармат“ задржава импресивну тежину ношења, док је укупна тежина смањена за скоро 50 одсто коришћењем напредних композитних материјала за конструкцију ракете и употребом нове врсте погонског система на течно гориво – PDY-99 мотор “пулсне детонације“ – који хипер убрзава “РС-28” у орбиту, смањује инфрацрвени потпис лансирања, као и време које амерички сателити за рано упозоравање, имају да детектују такво лансирање.
“РС-28” је дизајнирана да буде наоружана или независним маневришућим бојевим главама од 10.750 килотона, од којих свака може уништити амерички ИЦБМ силос или објекат контроле лансирања, или са 16 до 24 нових хиперсоничких возила, од којих свако има нуклеарне бојеве главе од 150 килотона, и исто тако могу да униште било које ојачано место на америчком тлу. Било која конфигурација обезбеђује Русији средства да избегне откривање лансирања, избегне све системе ракетне одбране, и уништи америчку нуклеарну силу копнених интерконтиненталних балистичких ракета (ИЦБМ).
Укратко, са РС-28, Русија поседује истинску способност првог удара која поништава једну трећину америчке нуклеарне тријаде. Супротно одбацујућим коментарима секретара Матиса, РС-28, заправо, суштински мења стратешку равнотежу између Русије и Сједињених Држава. Штавише, Мајк Помпео врло добро зна да Руси не блефирају.
И Матис и Помпео су радили под лажним утиском да Русија не може себи приуштити да изнедри наследника “Р-36” ракете, поготово што је та ракета изграђена у Украјини током совјетског периода, и да су те способности изгубљене у руској индустрији одбране.
Међутим, “РС-28” је реалност – Руси су једноставно реконфигурисали сопствену способност домаће производње ракета и до 2020. године ће имати најмање 50 оперативних нових ракета. То је реалност коју би америчко руководство могло да укључи у сваку будућу политику према Москви.
Погледајте ОВДЕ генералну пробу Параде победе у Москви.
Извор: Webtribune.rs
