- Битно је како смо као екипа изгледали - сумира утиске Фундић и додаје:
- Доста смо подмладили састав у односу на АБА лигу, практично са јуниорским тимом у Суперлиги. Свака победа, а посебно против екипе као што је Звезда која је играла најелитније клупско такмичење, доста нам значи због самопоуздања. Ушли смо са мало више респекта у дуел, али онда смо схватили да тако ништа не можемо да урадимо. Променили смо приступ и видели сте крајњи резултат. У серији смо од три добијене утакмице и надамо се да можемо да наставимо у истом ритму - рекао је Фундић.
Није желео свој учинак ставља у први план.
- Скок јесте један од сегмената игре где се највише види жеља за победом. Али опет, нисам ја био једини који је увек био под кошем и у чијим рукама је лопта завршавала. Имали смо 54 скока у целој утакмици, од тога 22 у нападу. Свима нам се играло, били смо одлични са доста енергије. У сваки дуел улазимо максимално мотивисани, а адреналин се повећава, наравно, када играмо против екипе као што је Звезда. Такве утакмице могу да нам донесу само добро и због тога никада немам трему и увек једва чекам да истрчим на паркет.
Епитет јунака је могло да поквари пар потеза у завршници, промашена два пенала и промашено закуцавање.
- То куцање је посебна прича. Као и у животу, тако и у кошарци, неодлучност ничему не служи. Био сам у дилеми да ли да закуцам или положим лопту... Дуго сам се двоумио и на крају ништа нисам урадио. Срећом, тај промашен зицер, као и промашена слободна бацања, нису нас коштала победе - искрен је Фундић.
Посебно се осврнуо на рад са Дејаном Милојевићем.
- Он је сјајан. Фантастично је радити са њим, одличан педагог. Ја сада, као он некада, играм на позицији ниског центра, па има доста савета за мене. Од њега може доста да се научи, увек је спреман да помогне. Колико добро ради са младим играчима, најбоље говоре сви они који су директно из дреса Меге отишли у НБА лиги. Привилегија је учити од Декија.
На питање да ли је Милојевић строг, Фундић каже:
- Јесте, али све у границама нормалног. Жели нам добро и хоће максимум да извуче из нас.
Фундић је пре Меге играо у Беовуку три године, а прошле сезоне је бранио боје Вршца у којем је бележио 12,9 поена и 6,2 скока по мечу у Суперлиги.
- Прошао сам све нивое, од бетона до АБА лиге. Искрено, на почетку моје каријере нико осим људи из Беовука није веровао да могу да урадим било шта на кошаркашком терену. Сви остали су много сумњали. Зато сам им захвалан на пруженој шанси.
Занимљиво је да је Фундић кошарком је почео да се бави тек са 15 година.
- Касно сам кренуо. Искрено, моја жеља је била да тренирам фудбал и будем голман, али родитељи су имали другачије планове за мене. Желели су да се бавим неким спортом у дворани, па су ме одвели на кошарку. Одмах ми се допало, али морао сам да радим више него остали како бих их стигао. Наиме, нисам знао многе техничке детаље, зато сам морао на допунску наставу. Шалим се мало, али извесно је да сам тренирао више него моји вршњаци.
Та „допунска настава” није му представљала проблем.
-Волим да тренирам, па ми није било тешко да остајем у сали после свих и вежбам. Као што сам већ напоменуо постојале су сумње да се нећу снаћи на центарској позицији зато што сам висок 200 цм. Обично су центри горостаси, високи преко два метра. Ја нисам, али сам био упоран и ево докле сам стигао. Сада се сасвим добро сналазим на позицији ниског центра и учим од тренера који је у своје време био доминантан на тој позицији.
Са ове дистанце, тврди, не би ништа мењао.
- Нисам се покајао што нисам постао фудбалер. Све бих поново исто. Само бих раније почео да тренирам - закључио је Фундић.
(Извор: Правда)
