На аеродрому у Београду сам се нашао са осталим члановима делегације која је ишла у Доњецк. То су били учесници борбе за одбрану Косова и Метохије 1999. године. Они су на Берићев позив требали да одрже предавање на Доњецком Народном Универзитету и гостују у медијима где би говорили о НАТО агресији на Србију. Прво што су споменули је да им је жеља да виде гробове два легендарна команданта, Гивија и Мотороле.
У делегацији из Србије која је путовала у Доњецк били су командант 549. бригаде генерал Божидар Делић, добровољац из Осетије и припадник 549. моторизоване бригаде Алберт Андиев, припадник 125. моторизоване бригаде који је као редовни војник провео читаво бомбардовање на Кошарама Ђорђе Бојовић и припадник 125. моторизоване бригаде који је као добровољац изгубио руку на Кошарама Дејан Петковић.
Хероји одбране Косова и Метохије током свог боравка у Доњецку пренели су подршку српског народа народу Донбаса, указалису да је Украјина постала жртва истих центара моћи који су уништили Југославију и охрабрили нашу руску браћу да издрже у својој борби. Шта су хероји са Кошара и Паштрика поручили младима у Доњецку сазнајте ОВДЕ. Како је у медијима ДНР-а одјекнула ова посета погледајте ОВДЕ.
Универзитет који смо посетили, прелепи и уређени центар Доњецка, паркови и кафићи препуни омладине готово да су нас натерали да заборавимо да је на само неколико километара од нас линија фронта на којој вреба смрт од украјинских снајпера и артиљерије која се чула сваке ноћи нашег боравка у граду. Крвави рат који се скривао из лепих фасада у центру, хиљада ружа посађених у парковим, цркава са златним куполама, баштама ресторана, сваке вечери је убирао нове жртве, убијене и рањене. Украјинцима је било свеједно да ли ће убити војника или цивила, а доказ томе је и најпотреснији споменик који смо видели надомак фронта, а који можете видети ОВДЕ.
Одлазак на гробље у Доњецку био је повратак у сурову релност рата, подсетио нас је којом ценом је плаћено све лепо што смо видели у граду предходних дана. Владала је потпуна тишина, на самом почетку гробља, поред првог споменика стајала је девојка, када је видела да му прилазимо удаљила се. Пред собом смо видели лик Mихаила Толстиха Гивија, насмејаног какав је био у интервјуима медијима, док је иза њега стојала мапа територије у чијој одбрани је погинуо.
У тренутку су ми кроз главу прошла два снимка Гивија, један док чиновима храни украјинске „киборге“ који су заробљени након ослобађања Доњецког аеродрома и други на коме хладнокрвно даје интервју док ублизини падају комади бетона и челика од украјинског бомбардовања. Хероји одбране Космета прилазе да целивају споменик, Дејан Берић не успева да задржи сузе...Све предрасуде које сам имао о снајперистима као хладнокрвним извршиоцима свог посла су пале у воду након посете Доњецку и сусрету са њим који би заплакао док студентима говори о својим палим саборицима или док стоји међу споменицима на овом гробљу. Сузе није задржао ни други снајпериста у нашој групи, Алберт Андиев коме је само неколико дана пре нашег доласка у Доњецк погинуо пријатељ и земљак из Осетије и командант батаљона у ДНР-у Oлег Мамаиев.
У следећем реду налазе се гробови још три официра ДНР, Новаков, Сидоров и Гулаков.
Затим долазимо до Моторолиног гроба, споменик је исти као Гивијев и слика Арсена Павлова Мотороле са шлемом као на снимцима са ослобађања Доњецког аеродрома. Сетио сам се Моторолине шале када је са својим припадницима снимао видеа подршке Сирији на којима је на себе стављао обележја Сиријске армије због чега су многи у Украјини поверовали да се придружио САА.
На једном од снимака они су јуришали кроз шибље уз узвике Алаху екбер што је било довољно да се украјински медији упецају и објаве како је отишао на Блиски исток. Јунак са смислом за хумор. И он је положио свој живот у одбрани ДНР-а баш како је на споменику и насликано, Моторола испред Доњецког региона.
У следећем реду налазио се споменик Андреев Виталиа. Витали је пре рата био успешни предузетник, држао је ланац продавница дечије гардеробе. Када су фашистичке хореде необандероваца почеле да јуришају на Донбас, он и супруга су закључали радње и постали добровољци. Витали је управљао оклопним возилом које је погподила граната, они који си се налазили у њему су погинули. Његова супруга и даље је активни борац ДНР-а, одбила је сваку понуду да буде пребачена у штаб или позадину.
Командант Oлег Мамајев, Декијев и Албертов пријатељ, није сахрањен на овом гробљу, породица је желелау складу са обичајима, да га сахрани у Осетији. Венац са његовог ковчега, у бојама заставе Осетије, постављен је на споменик жртвама украјинске агресије, надомак Музеја великог отаџбинског рата у Доњецку. Билборди са ликом Мамајева истакнути су у читавом Доњецку, где ће херој добити и свој споменик.
Моторола, Гиви и Мамајев само су најпрепознатљивији у армији хиљада хероја палих за правду у борби против зла. Нажалост, њима и даље пристижу нова појачања зато што Украјина не поштује Мински споразум.
Након обиласка гробља, херој са Кошара, Ђорђе Бојовић рекао је да ДНР више поштује своје јунаке од Србије.
- Хтео сам да обиђем место где су хероји борбе за слободу ДНР-а сахрањени. То је била уједно и част а и прилика да се уверим како се Народна Република Доњецк односи према својим палим херојима. Жао ми је што хероји немају такав однос и поштовање и у нашој држави – констатовао је Бојовић.
Ратни војни инвалид Дејан Петковић каже да би волео да је упознао Моторолу и Гивија као живе али да је велика част бити и на њиховом гробу јер су они симболи борбе за слободу Донбаса.
- Они су велики хероји и у Србији, била би нам већа част да смо их упознали живе,али и обилазак њихове вечне куће нама велика част. Захвалан сам и Дејану Берићу што је иницирао ову посету, и што својим јунаштвом али и чојством на најбољи начин представља Србе у овом рату који су изазвали исти они који желе да и Србија нестане – рекао је Петковић.
Док се враћамо ка граду размишљам о српским војничким гробљима на Кајмакчалану и у Србији и Републици Српској, о жртвама које смо и Руси и ми дали и које дајемо да би одбранили своју слободу, земљу и православље.
Деведесетих фронт је био у Југославији, данас је стигао до Донбаса. Да ли ћемо их овде победити, да ли ће Донбас бити Стаљинград НАТО-а?
Слава и хвала свима који су дали животе у борби против западног зла.
Како је ДНР осветио свог хероја погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда/Игор Маринковић
