Истог дана почело је убрзано спремање за полазак и наређење за покрет је убрзо стигло. Наша команда је одлучила да се поделимо у две групе и да у два дана изађемо са Косова. Позван сам у команду јер сам путеве на Косову добро познавао.
– Моцо, идеш са првом групом. Натовари покварену ниву на један камион и буди на челу колоне, одмах иза малог аута у ком је поручник, главнокомандујући колоне. Не очекује се никакав напад на вас, али није икључено да до тога може да дође. Не упуштајте се у борбу сем ако немате другог излаза. Наређење је да се не пуца без обзира на провокације успут. Приштина је већ пуна Шиптара. Запамти, не улазити у борбу ни по коју цену. Ни са Шптарима, а поготову не са страним трупама ако их сретнете негде.
Климнуо сам главом показујући да сам разумео све и отишао да спремам са људима опрему и возила која ће кренути за Ниш. Да, рекао сам да сам разумео, али у ствари тек сада нисам ништа схватао. Како да не пуцам ако пуцају на мене, како да не пуцам ако видим НАТО или тамо неког који је дошао са оружјем на моју, српску земљу?! Ма шта је бре све ово, комешало се падобранцима кроз главу. Који је ово циркус забога?! Знали смо да све то није дошло из наше команде, никада то наши официри не би нама рекли а да нису морали. Добили су наређење да буде тако и то одозго из генарлштаба, од салонских и налицканих генерала. „Тако значи“, коментарисали смо, „предајемо им Косово“. Нисмо били баш потпуно сигурни у то, али тако је изгледало. Како другачије кад смо сви одлазили повијеног репа са наређењем да не смемо никоме ништа. Па можда су нас и због тога оставили задње јер су знали да падобранци неће никада ништа урадити без команде и наређења. Ако је речено да се не пуца, они ће то поштовати без обзира колико се не слагали са тим. Наређење је наређење и тачка, другачије не може док се не нареди.
Колона камиона на челу са малим џипом полако се запутила ка Нишу. Све цираде са камиона су скинуте. Оружје је било спремно са метком у цеви. Зоље и бомбе на дохвату руке. Падобранци су ипак били опрезни и спремни да се упусте опет у борбу ако буде трeбало, и ако имају стриктна наређења. Свесни да су већ сами на Косову сигурно неће дозволити да сви изгубе главе. Неће се вратити ниједан ако треба, али се никада неће предати.
Приближавали смо се Приштини и на путу су се већ могле видети мање групе Шиптара како се окупљају. Војска је отишла и они су полако почели да се појављују. Све их је више како се приближавамо граду. На улазу у град већ постаје напето. Окупљене групе нам упућују погрдне речи, псују српску мајку и прете рукама. Ипак, падобранци остају мирни и не реагују. Долазимо до раскрснице где се скреће лево ка насељу Врањевац и даље узбрдо ка Подујеву и Нишу. Мали џип већ је на раскрсници кад ми се учинило да је застао. Одмах сам иза њега са камионом. Шта би, зашто стаје? – помислих у моменту, додадох гас и изађох и ја мало на раскрсницу да видим о чему се ради. Насеље Врањевац је било пуно Шиптара, било их је и на улици и на тротоарима, видело се и неко борбено возило. Нисам знао какве је планове имао поручник, али сам се ипак преко радио-везе развикао: „Напред, напред кроз гужву!“. Приштину сам добро познавао и знао сам да ако одемо десно немамо више могућности да се вратимо на пут за Ниш. Морали бисмо да се некуда окрећемо, а то би направило велику збрку и можда би неки од камона и заостао. Уосталом, били бисмо и лака мета. Међутим, поручник је наставио лево правим путем, директно у масу људи. „Гас, гас!“, викао сам преко станице. Џип улази у масу која га опкољује, али се, ипак, креће даље не заустављајући се. Додајем гас прилазећи му потпуно близу, не дозвољавајући да маса уђе између возила и тако нас одсече једне од других. Цев пушке ми је наслоњена на прозор, левом руком возим, а десна ми је са кажипрстом на обарачу. Додуше, не примећујем да Шиптари имају оружје, али свестан сам чињенице да неко може лако да опали из пиштоља. Нисам сигуран шта би се десило ако би погодили неког од падобранаца. Свима сам рекао да не реагују, али вероватно би настао пакао. Покушавам преко везе да дам до знања свим камионима да не пуцају било шта да се деси. Не знам колико су ме чули или разумели јер нико није одговарао. У једном моменту сам бацио поглед у страну. Пролазим поред страног борбеног оклопног возила. Видим војник на врху са тешким митраљезом, цев окренута према мени и мом камиону. Примећујем енглеску заставу, знам да су то Гурке, њихове специјалне јединице. Већ сам потпуно изједначен са оклопним возилом, среће ми се поглед са тим енглеским војником. Чини ми се да у његовим очима видим нешто. Не личи ми на страх, више ми делује као паничан поглед. Војник је вероватно свестан тренутка и чињенице да је само један метак довољан, са било које стране, па да настане потпуно лудило и пуцњава на све стране, коју он вероватно не би преживео. Не знам зашто, не знам шта ме је натерало, али сам десном руком пустио пушку и шаку подигао у висину главе. Поставио сам руку у знак војничког поздрава и са два прста додирујући своју црвену беретку погледао војника право у очи. Нисам ни приметио да сам потпуно успорио. Гурка је добро видео мој гест, одједном је спустио цев митраљеза надоле и отпоздравио ми истим гестом.
Касније сам чуо од падобранаца који су били иза да више није подизао цев митраљеза. Вероватно је схватио поруку да немамо намеру да започињемо сукоб. Из те гужве и масе људи ипак смо успели да се без проблема пробијемо. Наставили смо пут ка Нишу. До Подујева смо и даље били опрезни, а онда смо ушли на територију на којој више није било никакакве шансе да се било шта догоди. Последња вожња падобранаца у косовском рату се полако ближила крају. Додуше, ми не бисмо били ми кад би све текло по лоју, те нам се један камион поквари у путу и морасмо да га закачимо штанглом за други и тако настависмо пут ка нашој бази. Са мном у кабини камиона је седео и један од поручника. Имао је велике проблеме и трпео огромне болове бубрега. На његову несрећу, добио је напад бубрега баш пред Приштином и само бог зна како је све издржао. Ипак је кроз Приштину држао пушку у рукама спреман да се бори за свој живот и живот својих војника падобранаца.
ОВДЕ погледајте шта каже шеф мисије ОЕБС о ситуацији на Косову и Метохији.
Извор: књига 63. тренутак вечности
