Милутин Попадић је родољуб који се већ годинама бави са писањем родољубиве и духовне поезије, где у својим стиховима прожима патњу свога рода на Космету, али и надом у Васкрс свете србске земље..
Милутин Попадић је рођен 1981. године у Приштини, као четврто и најмлађе дете приштинског пароха. Име је добио по Св. Краљу Милутину, из средњовековне династије Немањића. Његови корени су из источне Херцеговине... тачније његов прадеда се почетком 20. века из околине јуначког Невесиња населио у околину Ђаковице, место радикалног албанског иредтентизма и сепаратизма.
Детињство му је било прожето непријатностима са Албанцима, који су тих касних 1980-их година имали велику нетрпељивост према Србима, наручито према православним свештеницима, о чему је и својевремено блаженопочивши Патријарх Павле извештавао редовно Свети Синод СПЦ... и сам је био сведок каменовања његова оца. После завршене основне школе сели се у Призрен, где је уписао чувену призренску Богословију, коју је са успехом завршио. Крајем марта 1999. године, сви полазници су били послати кући, тако се и он поново нашао у родној Приштини, где је провео читаво време НАТО агресије и варварског бомбардовања наше земље.
Милутин напушта Приштину 19. јуна 1999. године, као и већина изданих Срба и одлази код рођака у Крагујевац, скупа са мајком, сестром и једним братом. Док су његов отац и један брат упркос свему остали у Приштини, где су доласком снага КФОР-а повратили се и припадници озлоглашене терористичке ОВК... кренуло је убијање Срба, уништавање србске имовине и културно-историјске баштине, на очиглед мировних снага. Његов отац је остао у Приштини све до 18. марта 2004. године када су Албанци поново насрнули на Србе и њихову имовину, па су војници КФОР-а успели да му спасу оца... док су православне светиње гореле. Овај погром је познат као "Ноћ када су горели векови".
Тако се његова породица населила у Лешак, мало место на севреру Косова и Метохије. У међувремену Милутин је завршио Богословски факултет у Београду и вратио се на Космет да буде вероучитељ. Посао је добио у основној школи у Лешку. Његови ђаци од првог до четвртог разреда га обожавају.
Још док је на Косову и Метохији беснео рат, његови суграђани су чули да се подно Јуничких планина на караули Кошаре воде најжешћи окршаји са Албанцима. Годинама касније, после рата чуо је исповест Лозанке Радоичић, како је на тој караули она изгубиа сина Владимира још септембра 1998. године. То му је био мотив да напише једну песму "Јунаци са Кошара", коју је посветио свим србским витезовима, односно Обилићима новог доба који су своје животе уградили у темеље наше слободе и постојања. Песму је окачио на свој јутјуб канал која је врло брзо постала јако позната... а данас се управо та песма пева широм Балкана, па чак и у Италији. И сами борци са караула је радо слушају.
Неколико година уназад Милутин Попадић активно је писао поезију на папирима и објављивао то на друштвеним мрежама, а једне прилике је био позван у Рашку да чита своју поезију. Тамо се родила идеја да изда збирку песама, коју је назвао "Порекло".
Промоцију књиге "Порекло" Милутин је већ одржао у Крагујевцу, Лешку, Рашки... а у емисији "Разбуђивање" је најавио и београдску промоцију за понедељак 18. јун 2018. године од 19 сати у парохијском дому Храма Светог Саве, на Врачару. Он и његови другари су припремили одличан програм, а својим гласовима ће промоцију улепшати певачка група "Везак" из Београда. Поред тога, промоције те књиге се планирају у Вршцу и Билећи наредних месеци.
Шта је снајпериста Дејан Берић поручио Вучићу погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда/HelmCast
