Пише: Драган Милашиновић
Дабоме, већ знамо да суштина обично лежи у том “али” …
“… али, имамо један тежак, ужасно тежак услов а то је да сачувамо мир и стабилност “ – наставио је да обзњањује пророк са највише гласова на изборима па, попут Анђела за Западног прозора, појаснио – “посебно због односа Београда и Приштине, то није лак посао … али верујем да уз памет, трпељивост и стрпљење грађана Србије то можемо да учинимо”. Крај цитата. И крај надахнућа.
И као са свим другим пророчким откровењима на овој планети, ни са овим се не полемише рациом. Верујеш или не верујеш. Отуда питања попут зашто стојимо у ЕУ реду за 2025., ако “златно доба” достижемо 2018. чувајући “мир и стабилност”, или “да ли се “мир и стабилност” једне државе чувају њеним одрицањем од суверенитета? – свакако немају сврху. Они који верују, вероваће. А наш проблем, као народа, јесте што се у годинама после пето-октобарског пуча намножила каста професионално верујућих који верују у сваку идеологију и сваког пророка који, загледан у будућност, не гледа у њихове прсте и џепове у садашњости. Сходно томе они мењају имена и имиџе, пророке и пароле, али у суштини то су једни исти људи. И та каста професионално верујућих, који се данас називају “Вучићевцима” (а јуче су били “Тадићевци”, “Ђинђићевци”, па чак и Милошевићевци, попут Дачића), вероваће пророку по коме носи садашње име и гракнуће на Нас да и ми поверујемо у Вучићево “азербејџанско пророчанство”.
А за оне који не верују или се питају како то да је одједном за “златно доба” услов “мир и стабилност” а не рад, већа производња или запосленост, како им је до јуче говорио исти пророк, већ су почели додатни коментари и појашњења из уста самог пророка и његових бројних телала. Ако нисте знали, сада знате да највећи непријатељ “мира и стабилности” нису апетити великих и моћних за доминацијом и ресурсима, већ “замрзнути конфликти”. Зашто? Зато што се, појашњава нам сам пророк, замрзнути конфликт увек може одмрзнути и све упропастити. Зато, “златно доба” не може, а богами и неће, да дође тамо где постоји “замрзнути конфликт”.
А наш замрзнути конфликт је Косово и Метохија! И само Косово и Метохија! “Санџак” или статус Војводине, јавило се пророку у азербејџанском откровењу, нису “замрзнут конфликт”. И зато се Косово мора решити одмах, ако желимо “златно доба” сада и овде. И зато је пророк, нпосредно пре пута у Азербејџан, обећао Дејвиду Мекалистеру: “Даћу све од себе да се изборим против става 80 одсто људи који мисле да треба одржати замрзнути конфликт, јер ако буде одмрзнут, не желим да будем одговоран за нови сукоб. Нећу доносити одлуку против нашег народа. Стабилност је важнија од свега другог”
Какав увод у азербејџанско откровење, ха?
Везивање проблема Космета са економским статусом грађана
Након потпуног фијаска Вучићеве манипулативне операције зване “унутрашњи дијалог о КиМ”, српски властодржац се окренуо новом манипулативном покушају удаљавања Косова из свести српског народа, представљањем решавања “проблема Косова” као услова економског просперитета грађана Србије.
Тај приступ није нов јер је Косово од стране Вучића и Дачића већ називано “баластом прошлости” који смета општем кретању напред, али је такав неодмерени приступ напуштен после изузетно негативне реакције јавности. Сада се представљању српског Космета као сметњи просперитету прилази пуно софистицираније и одређеније, мада уз исту количину лажи и обмана. И гађа се у најболнију тачку осиромашеног и обесправљеног грађанства, у празан стомак.
Почело је тихим, али јасним, Вучићевим најавама да би западни инвеститори (пре свега немачки) могли повући своје инвестиције, ако Србија не прихвати њихове ставове о Косову, које је за њих “већ завршена ствар”, што можемо тумачити или као глупост или као свесно обмањивање јавности, јер таква опција једноставно не постоји, нити је ико на Западу разматра у овом тренутку. Баш као ни некакве санкције или интервенцију. Косово је једино услов за наставак евро-интеграција, које свакако доносе више штете него користи, чак и економски.
Ту видимо једно, најблаже речено, евидентно несагласје. Европски представници све чешће указују на то да 2025. није година до које Србија може постати њена члница, а нови европски глобалистички моћник Емануел Макрон отворено доводи у питање и даље проширење уније уопште. Но, притисци за “решавање односа са Косовом” расту, при чему се инсистира на хитности. То, са аспекта неких европских земаља, које су одабрале да због Косова селективно погазе међународно право па се сада суочавају са последицама, може бити разумљиво будући да се непризнавање Косова као државе од неких чланова ЕУ испољава као извор све већих несугласица унутар “европске породице”, али нејасно је зашто на хитности инсистира Вучић, који нема баш никаквог рационалног разлога да жури по том питању. Ни политичког, ни социјалног, ни историјског, ни националног… Никаквог! Ако Вучићеву небулозу о бауку “замрзнутог конфликта” одбацимо као политички бесмислену, што и јесте, остају нам као мотив једино лични разлози. Слушајући наредбодавне тонове који се упућују Србији врло је вероватно да је Вучић негде некоме обећао одговарајуће решење у одређеном року и да тај рок истиче. Отуд његова журба.
Пошто се боји последица, јер зна шта треба да уради, Вучић је већ најавио да ће коначну одлуку донети народ, што подразумева организовање референдумског изјашњавања. Њега ће у сваком смислу, наравно, определити власт па је у том смислу кампања већ почела. Са једне стране најава озбиљног повећања пензија као првог корака у “златно доба” које почиње сада и овде, а са друге “азербејџанско пророчанство” које нам говори шта је услов да то “златно доба” остане и опстане колико је најављено. У противном …
Пензије и Косово
Да ће се нешто лепо десити српским пензионерима најавили су они који су им обично доносили лоше вести – представници ММФ-а. Након четворогодишње пуне подршке Закону којим су пензије смањење и велике хвале Вучићу за храброст због таквог корака, они су напрасно окренули ћурак и препоручили да се Закон укине. Може бити да их је то заиста донекле изненадило, или да су се вешто претварали, тек Вучић и Брнабићка су у првом тренутку одбацили ову могућност. Касније су наравно пристали. И тако је у Политици, непосредно после Вучићевог азербејџанског откровења осванула следећа вест:
“Финансијски пакет који је лансирао председник Александар Вучић и којим ће пензионерима до краја године бити повећана примања коштаће буџет 35 милијарди динара, што је око 300 милиона евра, незванично сазнаје „Политика”. Више од две трећине тог износа, односно 25 милијарди динара, биће потрошено да се пензионерима чије су пензије 2014. године смањене врати оно што је одузето.
Остатак од 10 милијарди динара биће искоришћен да се пензионерима са примањима нижим од 30.000 динара повећају пензије. Таквих је чак 1.184.997 и они ће током следећег круга повишица, који се очекује до краја године, добити повећање од пет одсто. На њих се укидање Закона о привременом умањењу неће односити. На данашњи износ пензија, током следећег круга повећања, рачунаће се проценат увећања од пет одсто.
На преосталих 532.257 пензионера односиће се укидање Закона о привременом умањењу пензија. И они ће, само по основу враћања онога што им је одузето, следеће године, у односу на ову, добити повећање пензија од 5,5 до 24,8 одсто.
Како кажу наши незванични извори, њихове пензије неће се додатно увећавати, јер ће повишице већ добити по основу укидања Закона о привременом умањењу пензија.“
Дакле, Вучић је, а не Влада како би требало, лансирао “пензионерски пакет” истовремено кад и своју визију о “миру и стабилности” и потреби “трпељивости и стрпљења грађана Србије”. Ако неко мисли да је ова подударност случајна нека му буде.
Но, оно на шта овде желим да скренем пажњу јесте да се најављена повећања очекују крајем ове и почетком следеће године, отприлике када нам се најављује да се мора наћи “компромисно решење” за Косово, при чему нико не говори шта се под “компромисом” подразумева. Такође, грађани Србије су већ пуно пута искусили да свако Вучићево повећање буде реално поништено поскупљењима стратешких производа који се преносе на читаву област потрошње. Поскупљења струје, горива, меса итд. у одговарајућем проценту у трену учине бесмисленим било какво повећање пензија и плата у јавном сектору, а додатно осиромаше остале грађане.
У манипулативне потезе најаве “златног доба” свакако треба рачунати и родитељске додатке за три и више детета, који су сигурно неодрживи на дужи рок и многа друга обећања која већ слушамо или ћемо их слушати у наредном периоду.
Суштина свих тих обећања биће таква да ће увек у њиховој позадини лебдети потреба решавања “замрзнутог конфликта”, “очувања стабилности”, “помирења са Албанцима” и сличне неодређене флоскуле, као услов просперитета који нас чека уколико будемо “трпељиви и стрпљиви” како се нада Вучић у својој азербеџанској објави. Звучи жалосно и јадно али већ сада је јасно да ће тих 5 % најављеног повећања пензија и најава укидања даље отимачине од пензионера (о повратку отетог нема ни говора) бити у служби одрицања власти од Космета. Морамо бити спремни да то препознамо у наступу медијске машинерије који је управо покренут Вучићевим “азербејџанским визијама” и да не дозволимо да ова лаж обликује наш однос према Косову и Метохији. Јер, неће бити бољег живота без Косова
…
Уместо закључка или визије лажног пророка
Сасвим је јасно да Вучићева најава “златног доба” које управо почиње нема основу у реалним економским показатељима, нити у постојећим привредним трендовима, већ представља још једну манипулативну операцију. Део тог пакета је и долазак мега-тренд пулена Синише Малог, кога је Вучић у својим визијама очигледно видео као чувара будућих економских чудеса, уместо озбиљног економисте Душана Вујовића, који себи није дозвољавао да се утапа у Вучићеве надриекономске иступе. Мали сигурно хоће.
А економија, без обзира што користи математичке операције, није тако егзактна наука. Рецимо номинално повећање примања може бити праћено станацијом или чак падом реалне куповне моћи, ако држава то жели. Да то илуструјемо погледајмо пар података са званичног сајта Министарства трговине, туризма и телекомуникација:
У јулу 2017. године вредност просечне потрошачке корпе у Србији износила је 69.511,12 динара, а просечна нето зарада 48.101,00 динара, односно покривала је 69 одсто потрошачке корпе. У истом месецу (јулу) 2016. просечна потрошачка корпа износила је 67.143,82 динара, а просечна нето зарада 46.280,00 динара, што значи да је такође покривала 69 одсто потрошачке корпе. У фебруару 2018. године, што је последњи податак на сајту, цена потрошачке корпе износила је 70.169,50 дин., а просечна нето зарада 47.819,00 динара, односно 68 одсто потрошачке корпе. Дакле, упркос редовних “повећања” пензија и плата у јавном сектору од којих је правио медијске спектакле реална куповна моћ запослених је у периоду 2016-2018. стагнирала или опадала. Зар мислите да ће са најављеним повећањем бити нешто промењено у овом тренду? И ко нам то гарантује. Вучић? Синиша Мали? Ана Брнабић?
Отуда је најава “златног доба” из далеког Азербејџана само још једна визија лажног пророка која има за циљ декодирање Косовског завета у националној свести српског народа.
Чепурин открио шта је истина о руском залагању за поделу Космета, а више о томе сазнајте ОВДЕ.
Извор: Anfor.org
