Тога дана, 14. јуна, после прве најавне Битефове конференције у Загребу, уместо да се вратимо за Београд, одлазимо у Љубљану. Да селектор Иван Меденица, а и ми с њим, у Центру урбане културе “Кино Шишка” погледамо, испоставиће се, изванредну представу “Одило. Затамнитев (затамњење). Ораториј” Драгана Живадинова о нацизму, о Одилу Глобочнику (1904-1945), Словенцу рођеном у Трсту, блиском Хитлеровом сараднику, вођи операције “Реинхард” за истребљење пољских Јевреја…
- Никад нисам направио такву представу, те врсте. То је представа изјава. Није дуга, сат и нешто… - каже Живадинов срдачно нас дочекујући.
И док смо двадесетак минута пред почетак испијали кафу, Живадинов је свесрдно говорио о режији у бестежинском простору, животу у космонаутском центру - Звезданом граду, представи чије се репризе изводе на десет година, свом интересовању за свемир и апстрактни театар… здушно одговорио и на неколико питања.
Године 1995. је, каже, направио сасвим посебну представу:
- Могли бисмо је назвати - после смрти. Седам глумаца и седам глумица, неки млади, а неки у зрелим годинама. Кључни момент је да се репризе изводе на исти дан десет година касније, а ако неко од глумаца премине уместо њега долази технолошки апстракт. Тамо где је тај уметник изговарао реплике, ако је мушкарац, у истом тајмингу долази ритам, а ако умре глумица - мелодија. Репризе су дакле 2005, 2015, 2025, 2035. и 2045. Тад ћу имати 85 година.
Сви глумци ће умрети. На сцени ће бити 14 технолошких апстракта. Ја их узимам, ставим их у мали шатл, идем екваторијално у орбиту и инсталирам их на 14 тачака око планете Земље. То су уметнички сателити. Сваки од њих имаће три алгоритма - биографика (професионална биографија), биологика (ДНК...), биомехатроника (мимике, изрази лица). Уметнички бот. Године 1998. позван сам у селекцију за космонауте у европској свемирској агенцији. Затим сам отишао у Звездани град, који је педесетак километара од Москве. Тамо сам завршио официјелну селекцију и постао кандидат космонаут.
Ево у суботу сам дошао из Звезданог града. Живим између Љубљане и Звезданог града. Иначе, прва реприза 2005. била је у космонаутском центру, у Међународној свемирској станици. Будући да нико није био умро, сви су били у Звезданом граду.
Шта вас је мотивисало да се одвојите од свега тога и окренете раду на представи о нацизму?
- Зато све ово и причам. Дигресија; у Звезданом граду Руси и Американци сарађују на дневној бази. И када су највеће кризе. У политичко биће, приче и збивања се не разумем, нећу да се разумем. Звездани град је акропола света. Американци имају ту своје куће, своје територије, као амбасаде. Кад би се они спаковали и отишли, знао бих да почиње рат. Хтео сам рећи; у позоришту се бавим апстрактним театром. Кад имате глумце на сцени, то је увек фигуративни театар.
Тако да сам увео метод промене. Чекам, а време режира. Режирао сам представу у бестежинском простору. То је векторијална режија и, наравно, потпуно је другачија него на земаљској сцени. После тог искуства у бестежинском простору потпуно је било природно да сам се предао апстрактном театру. Али симптоми који су се појавили у свету, у реалности су опасни, забрињавајући, застрашујући… Поновно бујање нацизма.
Дакле, реалност вас је инспирисала да се вратите теми нацизма са представом “Одило. Затамнитев (затамњење). Ораториј”?
- Ја би рекао, нема већег реализма од нацизма. Било које национално биће је потенцијално нацистичко биће, треба га само преактивирати, прекодирати.
Главни јунак представе Одило Глобочник је аутентична личност…
- Словенци су склони уверењу да су сви други злочинци - Хрвати геноцидни, Срби да не говоримо, овакви, онакви…, само они не. Мој отац је Бугарин, његов најбољи пријатељ је био Србин, зато сам добио лепо српско име којим се поносим. Родио сам се у Словенији, из старе сам словеначке фамилије. Нико нам никада није испричао да је концентрациони логор код Трста водио Словенац, о злочинцима ту око нас, о групи “Травник” да не објашњавам не само колико него и како су убијали. Не може се појмити. Ни о Одилу Глобочнику, који је био близак Хитлеров сарадник, човек који је био међу најважнијима за гасне коморе. Иначе, у Словенији, и не само у Словенији, сам лакмус. Кад почиње насиље нада мном, нема више шале.
Ко је заправо био тај човек, Одило?
- Грађанин, техничар… Сарадник Химлера, близак Хитлеру. Адолф говно је био одушевљен с њим.
Шта је то што човека нагна да буде насилник, да постане звер?
- То је заправо изван мог поимања. Јер то није питање политичке оријентације. То је питање апсолутног зла. Шта је то кад почиње еманација зла? Како?
Да ли је део кључа у токовима новца с једне и манипулацији бедом и страхом с друге стране?
- Свакако. То је оруђе, методологија. Има ту и дубљег. Избезумила ме та представа. Прошао сам психолошке и физичке тестове за астронауте. Било је 300.000 кандидата на почетку, на крају нас је било 12. Ја сам кандидат космонаут, имам свест о свему. О реаговању. Представа “Одило…” ме, кажем, избезумила. Лудило зла, његове дубине и понори, лакоћа с којом нараста.
ОВДЕ погледајте спектакл руског хора у Београду.
Извор: Блиц
