Трагикомично изгледа његово упињање да нам новим лажима објасни зашто заслужује место у историји, када је у њој одавно познат као политички Барон Минхаузен. Вучић је заиста прешао границе свих тоталитарних режима базираних на митоманији и буквално претворио у реалност оно што је пре њега била само упозоравајућа литерарна фантазија. У нескладу са здравим разумом, а у складу са самим собом, Вучић нам поручује да се у политици „не може победити лажима“. И то онај Вучић, који је на власт управо дошао истресајући џакове са лажним покраденим изборним листићима и који након тога наставио да побеђује пре свега истим таквим лажима и ширењем страха, каже за Данас Борис Тадић , бивши председник Србије и председник Социјалдемократске странке.
Како бисте данас описали Србију у којој живимо, да ли је то подељена земља?
– Од подељености друштва још је већи проблем огромна асиметрија власти и опозиције. Та асиметрија је сваке године увећавана након 2012. године и њу осликава и узрокује чињеница да су све странке власти уједињене око једне и да је власт персонификована у једном човеку, док је опозиција разједињена и нема свог лидера, већ га шест година мења од избора до избора. Дакле, с једне стране имамо Вучића, који влада уз помоћ огромне страначке инфраструктуре која пропорционално достиже обим СКЈ, а с друге опозицију која сама себи пуца у ноге у вишегодишњој кампањи против саме идеје опстајања политичких странака, гурајући себе у структуру покрета, тј. нестраначки систем организовања који ама баш никако не може да парира Вучићевој инфраструктури. У томе видим кључни разлог за овакво стање у Србији, јер да није тако, одавно бисмо створили шансу за промену. Уосталом, само тако и никако другачије смо и побеђивали у прошлости.
Колико таквој подели доприносе провучићеви медији?
– Провучићеви медији не доприносе одлучујуће оваквом стању, јер они, обраћајући се Вучићевим гласачима, углавном убеђују убеђене. Оваквом стању више доприносе декларативно независни и опозициони медији, јер су они ти који померају тас на ваги и који утичу на слику опозиције у гласачком телу. У том је уједно и кључна разлика између овог времена и времена пре 2000. – тада је слика политичке сцене Србије била црно-бела, а сада је замењена сивом зоном која само Вучићу одговара, јер се у њој све релативизује, па чак и значај уверења и статус елементарне истине који су кључни у политици грађанских странака. Тадашња опозиција је успела да превазиђе унутрашњу борбу за место лидера разумевањем приоритета победе над Милошевићевим аутократским режимом. Лидер је био онај ко је могао да донесе победу, а не онај који је то жарко желео. Опозициони медији су били савезници у тој борби, док су данас више критичари опозиције него власти. Режимски и опозициони медији као да егзистирају у различитим реалностима и док су Вучићеви медији у аутократији, опозициони медији функционишу по правилима по којима би требало да функционишу медији у уређеним државама. То јесте можда поштовање новинарског кодекса, али је истовремено опасно игнорисање реалности у Србији у којој режим демократију слама сваког дана.
Као бивши председник Србије како гледате на то што садашњи председник неистомишљенике назива политичким лудацима и незналицама?
– Вучић длаку мења, али ћуд не. То је одраз не само његове личне непристојности, већ и поимања политичке културе. Од његове личне непристојности, много је већи проблем што таквим понашањем руши темеље демократије и оставља погубну културолошке матрицу својим наследницима. Вучићево време је време померања граница дозвољивог и то је последица која ће надживети и његов мандат. Не вређа ме лично као једног од оних којима упућује такве увреде, као што мене није вређало ни раније када су ми као председнику упућивали претње смрћу и линчом, али ме вређа као грађанина и бившег председника Србије, јер наша држава је прошла дуг и мукотрпан пут изградње демократије и као председник сматрао сам да је реформа политичке културе предуслов свих других реформи. Са Вучићем је наша политичка култура уназађена до претполитичког и преддржавног времена. Ни Милошевић, па чак ни Тито се нису тако јавно обраћали политичким противницима и приватизовали председничка обраћања, јер су чак и они били свесни значаја очувања јавне политичке културе као општедруштвеног стандарда, без обзира на то како су се иза кулиса опходили према политичким противницима. Србија не памти председника који је грађане своје земље називао кретенима или их свакодневно обавештавао кад је устао, а када заспао и колико је храбар и како ништа не једе. Србија такође не памти ни председника који је од две приватне телевизије направио јавне сервисе, на којима се диктаторски обраћа готово свакодневно. Такав примитивни начин изградње култа личности није имао ни Тито.
У прилог причи о издајничкој опозицији ових дана је један београдски дневни лист објавио да је опозиција добила 100 милиона евра за рушење Вучића?
– Не могу да говорим у име целокупне опозиције, али у своје име и име странке коју водим могу рећи да сам за такво нешто чуо само из медија. Међутим, оно што свакако могу рећи у име целе опозиције да је Вучић још 2014. под изговором мера штедње драстично смањио буџетска средства за политичке организације, са циљем да физички угаси опозицију, а тиме и политички демократију у Србији. Теоријама завере о баснословним финансијама опозиције прикрива не само ту истину, него и управо баснословну финансијску моћ његове странке и приватног кружока.
Ваше опозиционе колеге тврде да власт непрекидно креира атмосферу страха и хаоса само зато што на ред долази предаја Косова?
– Вучић ни не уме да влада другачије него креирањем атмосфере страха и хаоса и невезано за косовски проблем. Али у овом случају то је свакако крајњи и суштински разлог, јер је обећање о предаји Косова био и кључни разлог њиховог доласка на власт и међународне подршке оличене у оној чувеној честитки која им је стигла из Брисела неколико сати пре краја избора. Међутим, иза кулиса тог квазипатриотског хаоса, на путу ка потпуној предаји Косова, дешава се опасан процес криминализације и пљачкања Србије. Патриота Вучић и патриотска олигархија око њега ће и након власти бити финансијски обезбеђена, па ће и губитак власти бити ирелевантан, јер ће у међувремену приграбити другу врсту моћи. Зато Вучић константно говори о томе како су други увећали имовину уласком у политику, иако је још као Милошевићев министар добио од државе луксузни стан. Уосталом, ако је истина то што Вучић прича, зашто владајућа већина одбија свих ових година предлог Закона о пореклу имовине који је подносила Социјалдемократска странка и који сам и лично предложио у председничкој кампањи 2012. године?
Због чега кажете да председник Косово и сва друга отворена питања употребљава ради опстанка на власти? Кажете и да га занима само место у историји?
– Место у историји га занима зато што сања култ своје личности, а не због стварних постигнућа. А Косово свакако није део такве амбиције, већ део испуњавања обећања датог пре 2012. Само што он покушава да ту чињеницу сакрије сврставајући „косовски чвор“ у друга своја „историјска постигнућа“ попут Београда на води. А у једном у историју може да уђе само као онај ко је зарад власти предао и оно што ни у рату није изгубљено, а у другом као онај ко је зарад профита домаћих и страних ортака унаказио правну државу и изглед Београда.
Колико дуго Вучић може да калкулише по питању Косова и шта мислите да ће бити његов крајњи одговор?
– Док он и његови међународни партнери не оцене да је јавност довољно спремна и довољно равнодушна према свему након година орвеловског испирања мозга и сиромашења. Његов одговор ће бити исти онај који је дао у виду обећања пре доласка на власт 2012.
Може ли Вучић сопствени излаз око Косова да пронађе у референдуму?
– Вероватно пре у некој врсти изборног референдума, са намером да изборној победи да снагу референдумске. У прибављању таквог легитимитета стеченог у нефер изборним условима се већ извештио.
Евидентно је да Вучићу народ верује и поред тога што тврдите да је он човек који нема уверења?
– Ту се не ради о веровању Вучићу већ о следбеништву егзистенцијално уцењених грађана. Зато што Вучић не управља оствареним резултатима и постигнућима, већ страхом грађана које је претходно његов режим осиромашио и учинио лаким метама за принудно гласачко тело. Рок његовим лажима је давно истекао, али људи не гласају за њега гледајући његова уверења, већ гледајући како да сачувају и ту бедну егзистенцију на коју су сведени. Лако је и без уверења управљати људима који су фокусирани искључиво на пуко преживљавање. Вучић се, међутим, таквим легитимитетом хвали, чега би се сваки пристојан човек стидео.
Који одговор опозиција може да понуди на ову , како је често називате бахату власт, кад не може да се договори ни око неких заједничких циљева?
– Још пре више година сам предложио уједињење опозиције и мој одговор у том смислу се никада није променио, нити сам икада напуштао преговоре које смо у више наврата водили на ту тему. То је питање за оне који јесу и који и данас условљавају и приватизују то решење.
Ви сте предлагали формирање велике демократске уније, а сада Драган Ђилас нуди окупљање око његовог савеза. Да ли је то и за вас прихватљиво?
– Основна идеја нам је свима заједничка и није спорна. О свему осталом би требало да разговарамо за заједничким столом, као што све време предлажем, а не преко медија.
Против „непотребних“ коалиција
Председник ДС Зоран Лутовац сматра да је прихватљив и савез са Дверима и неким другим патриотским опцијама које су против ЕУ?
– Мислим да би са свим истински опозиционим странкама требало да разговарамо о борби за демократске принципе и фер изборне услове, али да је коалиција са странкама које су антиЕУ и са којима не делимо кључна стратешка и вредносна опредељења непотребна, компликована и опасна.
Немачка категорички против поделе Косова! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Данас
