Пише: Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Пре тридесет година смо као друштво у просеку били десетак година млађи, наталитет нам је био значајно већи, индустрија нам је радила у три смене, а стопа запослености била је неупоредиво већа у односу на данас. Такође, у том периоду смо имали доста већи број стварно образованог света у руководећим органима, а ниво опште културе и јавног морала неупоредив са данашњим. У таквој атмосфери у којој просечан човек није бринуо за дневну егзистенцију није било неоправдано покушати брзо решавање косовског проблема и у том смислу није било рђаво позвати народ да се непосредно укључи у тај процес. „Догађање народа“ тада је био и израз својеврсних демократских процеса налик на дешавања у Пољској или касније у Чехословачкој. Нажалост, цео тај подухват се макар у односу на Косово и Метохију није завршио добро по нас Србе и данас смо дошли пред нову одлуку.
Сада пак, за разлику од времена пре три деценије позив на брзо решавање косовског проблема није позив на победу, напротив то је позив да се народ суочи „са болним решењем“ што је флоскула власти којом се маскира реч пораз. Овај позив се има у народу и држави изнуреним ратовима, санкцијама, пљачкашком приватизацијом. Нову олако обећану брзину у решавању проблема Косова и Метохије имамо у моменту када је слика просечног Србина таква да је то човек уплашен за своју егзистенцију, да га је срамота од славних предака и да нема ауторитет над потомцима.
Мишљења сам како нико нема права да оваквог човека доведе у позицију да на било каквом референдуму или изборима одлучује између приче о дневној егзистенцији и Косову, јер ломови који би се могли десити у таквој одлуци могу бити фатални. Власт уколико мисли о људима мора да референдумско изјашњавање организује тако да питање и сам процес буду такви да у себи носе дух новог „догађања народа“ и хомогенизације око неке националне победе. У том смислу је добар пример референдума из 1998. године у коме се грађани нису изјашњавали између бољег живота и Косова неголи о нечему што је елементарна пристојност у сувереним државама, а то је да се не дозвољава да се странци мешају у унутрашња питања једне независне државе. Данас би то питање могло да буде: „Да ли сте за то да се преговори око Косова и Метохије врате под окриље Уједињених нација?“, овако постављено питање и извесно плебисцитарна подршка би хомогенизовала народ и дала би маневарски простор да Србија тражи, а уверен сам и добије ширу и праведнију платформу за преговоре од онога што се данас има у оквиру ЕУ. Такође, овакво питање не би било у супротности са Уставом и Резолуцијом 1244, што је јако важно имајући у виду да оба та документа штите суверенитет Србије и представљају потписане и печатиране тапије. Уверења сам како ће у будућности тапије имати много већу вредност од логике „чије овце тог и брдо“ јер сама Европа суочена са милионима миграната тешко да ће још дуго подржавати логику да се насељавањем неког региона стиче право да се тај регион присвоји.
Уколико пак власт одлучи да на ванредне изборе или референдум ставља питање које задире у територијалну целовитост Србије, то би онда био преседан какав се не памти. Замислите ту ситуацију у којој се такмичи власт (и верујем један део опозиције) која ће народу објашњавати да је због егзистенције важно пристати да Косово добије столицу у УН и нас других који ћемо истом том народу објашњавати како је због националног достојанства и слике коју ће о нама имати потомци битно не пристати на тако нешто?! Замислите ломове у главама и срцима људи који би се одлучивали између дневне егзистенције и претпоставке будућности у којима нас се деца и унуци стиде питајући нас где су Дечани и Грачаница?! Замислите и дан после без обзира како би се то изјашњавање завршило?! Како би изгледао тај дан после и сусрет „нас“ и „њих“ и да ли би од тог дана више постојало српство и Србија?!
Нема лаког и брзог решења за Косово и Метохију, нити га је било 1389. нити 1989. нити га може бити 2019. Нама је потребно ново догађање народа само сада без олако обећане брзине. Ето, на Видовдан рекох и спасих душу.
Како је историчар Милош Ковић испрозивао Александра Вучића и СНС погледајте ОВДЕ.
