Недавна презентација истраживања о томе како различите генерације грађана виде спорне политичке теме у Србији, које је обавила група студената са Факултета политичких наука, показала је занимљиву слику о "омиљености" историјских личности. То се превасходно односи на "мртву трку" између Јосипа Броза Тита и Драгослава Драже Михаиловића и о њиховој историјској улози. У овом истраживању, у коме је просечна старост испитаника била 43 године, командант четничких формација је за један промил испред врховног команданта партизанских јединица. Дражину улогу као позитивну оценило је 59,2 одсто анкетираних, а Титову 59,1.
Резултат овог испитавања јавног мњења, без обзира на то што је обављен на релативно малом броју испитаника - мало више од хиљаду, може да има двоструко тумачење. Прво се односи на дубоку поделу у српском народу, иначе добродошлу заступницима те тезе. А друго је сасвим супротно и даје назнаке да је дошло до озбиљнијег сазревања млађих генарација у погледу на политичку прошлост.
Ако пођемо од старосне структуре испитаника, суочићемо се са чињеницом да је већина њих рођена и одрастала у Титовој Југославији. Њих су учили да је маршал крајње позитивна историјска личност, неприкосновени лидер и носилац ослободилачке борбе и антифашизма, а генерал Дража крајње негативан, као издајник и сарадник окупатора.
Шта су донеле године које су иза нас, с краја прошлог и почетком овог века, што ће утицати на промену става у односу на ову двојицу вођа двају покрета који су били у грађанском рату?
Брозов култ, негован и дограђиван готово пола века, попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици - да би се то клатно умирило, мора најпре да додирне ону другу, супротну тачку. Другим речима, Титово животно дело морало је да прође ту фазу, од култа до провлачења кроз блато, док се клатно не умири.
Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то је почело да крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.
У једном од ретких тренутака отворености, Александар Ранковић, други човек револуције и нове Југославије, до Брионског пленума, рекао је: "У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан..."
Први Брозов напад малодушности забележен је 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана седница Политбироа на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку!
Да ли је тај покушај да поднесе оставку била грижа савест због одлуке, пред Хадсоном, енглеским официром, да пошаље раднички батаљон на Кадињачу, где су сви изгинули, у тренутку када је судбина Ужица била одлучена? Немачка офанзива није могла да се заустави. Али Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.
Следећа велика Титова обмана, према сведочењима чланова Врховног штаба, на којој је темељио своју командантску величину, била је "варка" са рушењем моста на Неретви 1943. "Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника..."
Први напали Немце
Откривено је да је четнички препад на Немце код села Љуљак кључни доказ да је Михаиловић први започео оружане сукобе с Немцима, а не припадници Титовог покрета. "Данас је сасвим извесно да је 28. маја 1941. код овог села нападнута немачка моторизована колона и да су се недељама после тога могли видети остаци спаљених камиона у јарку крај пута..." - написао је о том ратном догађају Васа Казимировић.
Титово понашање за време операције "Реселшпрунг", "Коњићев скок", односно за време десанта на Дрвар, такође мења створену идеализовану слику о њему.
Када су Немци схватили да се Титово склониште налази у дрварској пећини, напад су усмерили у том правцу. Уследила је баражна ватра и нико није могао да изађе из колибе у пећини. Маршалу је предложено брзо повлачење док је то још могуће. Тог тренутка код Тита се појавила она позната малодушност. Био је видљиво уплашен, па чак и успаничен.
Словеначки историчар Јоже Пирјевец о дешавањима у пећини пише:
"Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи и Зденку у војној. Очито га је била уверила да се преда Немцима. Црни, коме је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати: 'Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. 'Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу а упропастиш и издаш нашу борбу?!' Претњом га је натерао да напусти склониште и коритом потока изађе из пећине."
Сва ова сазнања бацала су мрљу на светао лик маршала Тита. Истовремено, обелодањивање нових чињеница о генералу Драгославу Дражи Михаиловићу постепено га је рехабилитовало у очима обичног човека.
Један од првих потреса у конвенционалном погледу на историју изазвала је изјава руског историчара др Бориса Анатољевича Старкова, професора на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе, објављена пре 20 година у "Вечерњим новостима". Тада се сазнало да је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић био један од најважнијих људи совјетске службе на Балкану. Међутим, није он био класичан шпијун, агент у обичном смислу те речи. Пуковник Дража био је велики националиста и монархиста, и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али Михаиловић, као искусни обавештајац, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, "црвена Русија", једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Југославију.
Потврда да су постојали односи на релацији Москва - Михаиловић јесте и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице? На Дражу, монархисту и националисту, или на Тита. Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета која је Тито имао са Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу са Дражиним јединицама. Али са тим се, изгледа, није сложила наша избегличка влада, која се налазила у Лондону.
То открива документ - низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао у Каиро и у штаб Југославенске војске у отаџбини. Овај прворазредни историјски документ више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четницима Драже Михаиловића него Титовом партизанском покрету. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра да за потребе четника формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца. Обавештајци Јефта Шашића ће доћи у посед ове документације одмах по ослобођењу Београда и предати је Моши Пијади, који је прослеђује Јосипу Брозу Титу. Документ је, иначе, пронађен у личној Титовој архиви.
Историја је, међутим, вишедимензионална, њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему томе, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.
Четнички покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом светском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Целокупна судбина ових војних формација донекле подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено.
Последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен је поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побио "антифашистички барјак гериле". Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео оружане нападе на окупаторску војну силу.
Паралелно с падом партизанске тврђаве у Ужицу, последњих дана новембра 1941, Немци су кренули на Равну гору у пет колона. Нису наишли на значајнији оружани отпор. Поједина документа казују да су неки Недићеви официри претходно дојавили Михаиловићу да се спрема офанзива на тај део Србије и да Дража наређује да се све јединице које су обезбеђивале тај простор повуку и распрше на разне стране.
Ипак, офанзива на Равну гору није била баш безуспешна. У извештају немачке 342. дивизије пише се да је у тој акцији 475 четника заробљено, а убијено 11 војника и један официр. Домогли су се двојице мајора, Александра Мишића, Дражиног првог сарадника, и Ивана Фрегла, начелника штаба Колубарског војно-четничког одреда, и још петорице официра. Ову двојицу мајора Немци ће стрељати 17. децембра у Ваљеву.
Сва ова сазнања гарнирана подацима да су четничке формације прве заузеле Краљево, да су Немци истовремено расписали потерницу за Титом и Дражом, да је генерал Лер пред стрељање написао да је лично од Хитлера добио наређење да му приведе генерала Михаиловића, живог или мртвог, лагано су мењала и однос према тој магловитој прошлости. Тако се мењала "скала омиљености" у јавном мњењу.
Свађа због Совјетских рубаља
Приликом сусрета Тита и Драже на Равној гори договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоручи из фабрике оружја у Ужицу 1.200 пушака и извесна новчана средства. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити шта год падобраном стигне од Британаца. Много година касније, испоставиће се да су та "извесна новчана средства", можда, постала камен спотицања у постизању конкретнијег договора о сарадњи. Кад су у јесен 1941. партизани и четници заједно ослободили Ужице, припадници Титовог покрета први су ушли у ужички трезор Народне банке Југославије, у којем су пронашли огромну своту новца - више од 45 милиона совјетских рубаља. Четници су инсистирали на примени склопљеног споразума о равномерној деоби ратног плена. Међутим, Тито за то више није хтео да чује, већ је Михаиловићу понудио само петину заплењеног новца.
Ђукановић креће у опасну авантуру, у Црној Гори у процедури закон о отимању имовине СПЦ, више о томе ОВДЕ.
Извор: Новости
