"Када би човек живео само један дан, било би довољно времена да осећа кривицу као да је иза њега већ 50 година живота. Када један народ постоји више од хиљаду година, страда, али без престанка оставља цивилизацијске трагове и великом свету великодушно лиферује цареве, научнике, уметнике, банкаре, спортисте, бизнисмене, милијардере и што више то чини у његовом завршном рачуну њему остаје све мање. Да ли је онда наше страдање користило највише другима, а најмање нама? Нема сумње, јер смо пристали на то и у властито књиговодство од великог деветнаестог века у двадесетом углавном уписивали банкроте један за другим. И што је горе од те стварности, данас живимо без свести о том историјском бродолому. Нисмо освестили наше државне трагедије и на властиту историју шкиљимо полузатвореним очима.
"Ако се користимо језиком фудбала, српски народ је у два светска рата забио спектакуларне голове, а одмах иза ратова пуцао сам себи у властиту мрежу. Ипак, и за дивно чудо, за све то време нисмо успели да уништимо традицију чија нас траса води ка корену нашег идентитета, Видовдану, и временима за које смо оптужени да их славимо као губитници, а да за мит о Косову немамо довољно докумената. Данас када обележавамо сто година од завршетка Првог светског рата, бићемо криви пошто обележавамо победу. Кривица није бачена на наша рамена само за далеку историју. Она је вечно тржиште наших непријатеља који су до јуче говорили све најгоре о Југославији, а однедавно радо говоре о региону.
"Упркос истини да мало ко од наших предака у нашој новијој историји није желео уједињење Јужних Словена у једну државу и мало ко од нас данас није сентименталан према времену заједничког живота, те Југославије су настале управо после Првог и Другог светског рата и великих губитака. Настајања тих Југославија и ишчезнућа стоје на заједничкој кривици, али су, нажалост, потврде онога о чему пише наш велики историчар Милорад Екмечић. Нису те Југославије опстале јер су наметнуте одозго и није њихово рођење проистекло из стварне потребе народа и култура које су чиниле ту заједницу. Да ли је онда државност коју смо унели у две Југославије била замрзнута све до распада Титове Југославије!
"У кругу који је затворило време краја Првог и краја Другог светског рата, српски народ стоји затворен нерашчишћеним рачунима две историјске појаве! Њихова парадоксална повезаност стоји у основи подвојености српског народа. Јосип Броз, каплар аустријске војске, поражен је у Првом светском рату од српске војске где је Дража Михаиловић стајао у строју победника. На крају Другог рата Јосип Броз је вештим кретањем између Стаљина и Черчила, надиграо ројалистичког пуковника Дражу Михаиловића. На крају га и погубио, за гроб му не знамо, а себи обезбедио вечно станиште у срцу српске престонице. Да ли је то српска великодушност, склоност ка обичајном поимању живота, или пристанак на кривицу која нам је успешно наметнута!
"Опште прихваћена идеја да су идеологије превазиђене и да светом влада надидеологија српском народу није дозвољена - да се ова анахрона појава укине и читав народ ратосиља несреће није могуће - а управо је намећу они који су патентирали идеју да су фашизам и комунизам иста ствар. Појава која задире дубоко у суштину читаве културе остала је најуспешније примењени модел - завади па владај. Чак се осети и на репертоару наших ресторана и јавних места где је једна врста песама добродошла а друга забрањена!
"Да ли је могуће да тржиште кривице тако добро ради у случају нашег народа? Колико смо криви према себи и свом наслеђу, најбоље говори и овај дан. Требало је да прође петсто година па да откријемо загрљај браће Соколовић, споменик Макарију и Мехмед-паши Соколовићу, чија појава стоји насупрот тврдњи и идеји да нема рата док не удари брат на брата, да стоје изнад историје наше љубави према мржњи и уништава стереотипе о неподношљивости комшије према комшији иноверцу.
"Као у најбоља времена и доба цара Константина, када је градио велики град и имао смисла за уметнике и њихов рад, тако и ми данас, захваљујући Милораду Додику и његовом вођењу Републике Српске, те доброј сарадњи са Републиком Србијом, можемо да реализујемо пројекте који ће служити нашем и другим народима да суде о нашим добрим намерама. Мени је због улоге вашег домаћина припала улога да се бавим историјом, па с тим у вези и немогућим претпоставкама. Имам један предлог који верујем да стоји ко кућа и то не она коју смо саградили насред пута и коју су тако успешно рушили у сваком походу на исток. Та идеја је као муња севнула на једном путовању, као, уосталом, и пре две године слика о споменику браћи Соколовић. После свих, друштава, пријатељства које смо остварили са другим народима, време је, сестре и браћо, да оснујемо друштво српско-српског пријатељства. Говорим ово са пуном свешћу о тежини задатка.
"Ако се сложимо са првим представником, биће тешко са другим. Јер, какви смо то ми Срби ако би се двојица лако нагодила. Треба се надати да се, ако их ускладимо, не окуме, биће онда свашта. И што је горе, ваља наћи тог другог, јер то удружење српско-српског пријатељства, не можемо без двојице. Како се договорити. Сито и решето би он морао да прође. Те, је л' завршио факултет, има ли довољно стажа, да му није лажна диплома, што онако гледа, што носи зулуфе, што је онако сагнут, како стоји са ловом, ко ће му бити благајник, је ли жењен, хоће ли нас покрасти, глава му је велика, да ли је партизан или четник, како стоји са кривичним гоњењем..."
Извор: Вечерње Новости
