Пише: Мирослав Лазански
Да нам стражу не би држали подофицири од 46 година живота, да нам ливаде на аеродрому не би косили поручници, канцеларије усисавали капетани, а војне магацине чували војници по уговору...
Србија, због величине своје територије и броја становника, једноставно не може себи дозволити луксуз потпуно професионалне војске и оно што је на плану реформи војске учињено од 2000. године па до 2012. био је промашај. И нисам једном о томе писао управо на овим страницама од 2000. до 2012. године.
Сетимо се само оних сталних и готово хистеричних инсистирања о „цивилној контроли војске”, како се о томе трубило у медијима одмах после 5. октобра 2000. Сетимо се свих стручњака, аналитичара и корифеја војне мисли, који су о цивилној контроли војске таламбасали по свим медијима као о спасоносном решењу за систем одбране Србије.
Па су довођени чак и странци да нама, неукима у Србији, објасне шта је то „цивилна контрола војске”. Па су један британски и један холандски генерал доведени у Генералштаб као саветници за реформу армије. Овај други се више бавио набацивањем згодних девојака својим другарима из Холандије, што му нешто и не замерам.
Док је Британац хтео да уђе на годишњу анализу борбене готовости свих јединица војске Србије. Срећа, пред вратима сале, где је била та анализа, заустављен је.
Није случајно што се неке утакмице првенства света у фудбалу играју управо у Калињинграду, сматра Лазански, више ОВДЕ.
Извор: Политика
