Пише: Ј. Недељковић
Свега три лета, од када је 1530. године дошао на свет, делила су Ивана IV Васиљевича од круне којом је, због младости сина, владала мајка Јелена. Руси би рекли „лепа Јелена”, велика кнегиња, која је наследнику утрла пут за припајање отргнутих руских земаља и тако створила све услове за владавину првог реформатора на тим просторима.
Прворођени син великог московског кнеза Василија III и унук Ивана III Васиљевича Великог, рано је остао без родитеља, па су руском престоницом почеле да круже гласине да млади принц живи у условима недостојним за једног припадника староруске породице Рјурикович. Ипак, потоњи цар целе Русије имао је сву пажњу овог света коју је добијао од своје баке, Ане Јакшић Глинске која је после смрти кћерке и зета преузела бригу о будућем цару.
Јакшићи, заштитници хришћанства
Ана Јакшић, кћи српског војводе Стефана Јакшића и унука војводе Јакше Брежичића, изданак је племићке породице, радо опеване у народним епским песмама покосовског циклуса. Њени преци опевани су у десетерцима средњовековних гуслара у којима се боре око очеве заоставштине, своје жене стављају на пробу („Јакшићи кушају љубе”), или им дворе похарају Турци. Анин отац Стефан био је властелин у служби угарског краља Матије Корвина који је Јакшиће сматрао хришћанским ослонцем против Турака. Српска принцеза удала се за полтавског кнеза Василија Лавовича Глинског и с њим родила кћи Јелену Васиљевну. Кћи, кад стаса за удају постаће изабраница руског регента и великог кнеза Василија Ивановича. После краткотрајног противљења Руска православна црква одобрила је, најпре Василијев развод од прве жене Соломоније Сабурове, а потом и склапање брака са Јеленом Глинском.
Хроничари тог доба тврдили су да је наследник руског престола био опчињен „младошћу и лепим лицем” Анине кћерке. Ипак, то јој није помогло да уђе у срца Руса, поготову племића, такозваних бојара који су веровали да је Јелена вештица, да је на њиховог кнеза бацила чини и да њиме, али и Русијом влада из сенке, уз помоћ враџбина и магије. Бесмислене приче о кнегињиним натприродним моћима добиле су на снази кад се Василије изненада разболео и на самртној постељи сву власт пренео на жену. Њихови синови Иван и Јуриј били су исувише мали да би понели бреме власти и стали на чело државе која се поново рађала. Василијева жеља је остварена, а Јелена је управљала престолом, у име трогодишњег Ивана, одређеног за наследника престола.
Није успела да у потпуности испуни последњу вољу свог мужа, да дочека да Иван напуни петнаест година и буде крунисан, јер је умрла након пет година, када јој је било тек 28.
Мудру и лепу, али омражену Јелену бојари су отровали, како се верује, због никад доказане али очигледне наклоности према кнезу Ивану Овчини Оболенском.
Васпитање у светосавском духу
Бригу о васпитању будућег руског цара тада је преузела Јеленина мајка, Ана Јакшић Глинска, која осмогодишњег Ивана приближава српским обичајима и упознаје га са ликом Саве Немањића.
Иван IV Грозни налази себе у приповедањима своје баке, узимајући „Житије Светог Саве” за властити узор. Тако и настаје драгоцена уникатна књига „Летописни лицевој свод”, руски царски летопис и највећи књижевни подухват у Русији тог доба, у коме је сва пажња усмерена на лик и дело Светог Саве, догађаје око Косовског боја и Србе уопште. Царева лична жеља била је да се у летопису нађу житија и других српских светитеља, а колико су они на руском двору били високо поштовани сведочи податак да су, по његовом налогу, у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири обрисја која не припадају руским владарима. Красе их византијски цар Михаило VIII Палеолог, Свети Симеон, Свети Сава и кнез Лазар.
Свестан порекла, цар Иван Грозни исказивао је нескривену наклоност према Србима, а посебно је занимљива његова веза са Хиландарским братством. Први његов сусрет са светогорским монасима уприличен је 1550. године.
Ко су били бољари?
Виши слој феудалног племства у Русији чинили су бојари чији је утицај у друштву, али и на руском двору, био од великог значаја пуних 700 година, од 10. до краја 17. века. Виши слој били су кнежеви, а бојари су у Кијевској Русији, преко државног већа (Думе) саветовали кнеза. Свој законодавни утицај задржали су и у Московској кнежевини, све док Иван Грозни није донео одлуку да умањи њихову моћ и одузме им старо право да могу да напусте једног кнеза и постану вазали другог.
Цар Петар Велики је 1711. године укинуо Бојарску думу.
„Тада у Москву стигоше игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они замолише цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине”, забележили су хроничари шеснаестог века.
Одмах после ове посете цар је упутио писмо турском султану Сулејману Величанственом, у коме од њега захтева да заштити ова два манастира. Био је то први дипломатски корак између двеју сила, Русије и Турске, на највишем нивоу.
Шест година касније Хиландарско братство изнова је затражило помоћ од руског цара који је изасланике пристигле у Москву богато даривао црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је Хиландару поклонио 300 рубаља, а царев брат, кнез Јуриј Васиљевич, 50 рубаља.
Све до смрти унук Ане Јакшић старао се о српским манастирима и редовно слао помоћ Хиландару.
У Москви је од времена владавине цара Ивана IV, па све до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Потом је од 1874. године до Октобарске револуције деловало Српско подворје, уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа српског, са самом зградом Подворја, Србима је даровао сам цар.
Крвно сродство с Немањићима
Ана Јакшић Глинска, жена чији је утицај на руског цара био немерљив, била је, као и њена кћи Јелена, кост у грлу бојара који су и њу оптужили за вештичарење и окривили је за изазивање великог пожара у Москви. Дуго се у многим списима тврдило да су Ану због тога бојари отели с двора и живу спалили. Међутим, руски црквени архиви кажу да је цар Иван заштитио своју баку и васпитачицу Ану, која је потом постала монахиња, али је до смрти сачувала утицај на руском двору.
И није Иван Васиљевич за Србију био везан само мајчиним породичним стаблом, већ и порекло његовог оца сеже до византијског престола, на коме такође срећемо бројне српске крунисане главе. Иванов деда и имењак, Иван III, био је ожењен наследницом византијског трона, Софијом Зојом Палеолог, унуком последње и једине византијске царице, Јелене Драгаш Дејановић. Софија је уједно била и чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, па отуда и његова посредна крвна веза с династијом Немањића.
Ко је оклеветао Грозног
По многима, посебно оним који у историји вреднују искључиво документе, Иван Грозни био је један он најзначајнијих монарха у повести Русије. Владао је педесет једно лето (дуже од свих владара), с обзиром на то да је престо великог московског кнеза наследио после очеве смрти, са само три године. После изненадне смрти мајке, која је владала у његово име, продубила су се стара ривалства бојара који су се трудили да направе своја мала лична царства. Време потпуног безвлашћа завршено је 1547. године, када је Иван крунисан за цара, првог у дугој историји Русије. Одмах у почетку његове владавине приметан је напредак Русије: Москва је постала државно и црквено средиште, реорганизована је војска, побољшан административни и законодавни систем у држави, основане локалне самоуправе, покренуте прве штампарије, наређена изградња више од сто цркава, забрањена употреба алкохола (осим за празнике).
Врхунац је био раздобље између 1550. и 1560. године, кад је освојен Казањ (у ту част на московском Црвеном тргу подигнут је и велелепни Храм Василија Блаженог) из којег су Татари често упадали на руску земљу, пљачкали је и пустошили. Освојен је и Астрахански канат, чиме су осигуране источне и јужне границе московске државе, што је омогућило Русима да припоје богато земљиште иза реке Волге, у области средишњег Урала и Сибира.
Извесно је да је Иван Грозни био и један од најобразованијих људи свога времена, да је имао одлично памћње, али и да је компоновао музику. С обзиром на то да је био истински верник, до детаља је познавао правила црквене службе и сам је написао неке црквене химне. Ваља још додати да је за време његове владавине број становника Русије увећан за готово половину а да је у доба цара Петра I (владао од 1682. до 1725. године) смањен за невероватних четрдесет одсто. Иван је остао Грозни, тиранин, а уз име Петра I увек иде одредница Велики, добротвор.
Како је дошло до тога? Ко је и због чега одлучио да створи и рашири причу о злом, грозном цару? Посебно што тешко да Иван IV Грозни може да се сматра најокрутнијим владарем свог времена. Поуздано је да је на основу казни које је прописао за одређена (не)дела на смрт осуђено четири-пет хиљада људи, али се такође зна да су се тада у Европи дешавале још грозније ствари. Рецимо, 1572. године у Француској је током познатог покоља на Вартоломејску ноћ само у Паризу побијено две хиљаде протестаната, док их је за свега две седмице страдало тридесет хиљада. У Енглеској прве половине 16. века обешено је седамдесет хиљада људи само због оптужби за „скитњу”, тврди руска историчарка Љубов Царевска и додаје да је мит о „крвожедном и свирепом владару Московије” измишљен с одређеном намером.
За све су, по њој, заслужни језуита и папин изасланик Антонио Посевино (1533–1611), заклети непријатељ цара Ивана IV, и немачки агент Хајнрих фон Штаден. Папин гласоноша приспео је у Москву 1581. како би посредовао у разговорима руског цара и пољског краља који је напао Русију и заузео неколико градова. Посевино је био убеђен да ће успети да искористи неповољан спољнополитички положај Русије у том тренутку и наговори цара да, за противуслугу, цркву потчини Риму. Није успео и покренуо је причу, измишљену, која се и данас врти. Тај свирепи грозни цар такав је да је у наступу беса убио сина, и то после свађе с трудном женом, испотиха је тврдио Посевино, настављао Фон Штаден а прихватили бројни цареви и бројни домаћи непријатељии. По Љубов Царевој, та верзија приче није свуда наишла на плодно тле, те су језуита и обавештајац смислили нову, сада да је отац убио сина јер је престолонаследник био на челу опозиције, односно развлашћених бојара који су ковали заверу да цару дођу главе.
Клеветању првог руског цара, посебно у домаћој јавности, понајвећма је допринео угледни историчар Николај Карамазин (1766–1826). Човек горљиво окренут Западу успео је да целу (измишљену) причу смести у уважене уџбенике историје и тако је преноси с колена на колено.
Занимљиво је да је један такође омражени владар Русије снагом беспоговорне моћи допринео да се заустави – бар закратко, док савремени историчари нису ствар узели у своје руке – вековна хајка на лик и дело Ивана Грозног. Реч је о Јосифу Висарионовичу Џугашвилију Стаљину који је Совјетским Савезом владао од 1922. до 1953. године. Наиме, он је већ славном филмском редитељу Сергеју Ејзенштајну (1898–1948) наредио да сними филм о цару Ивану Грозном и овај је то учинио ратне 1944. године. Први део дочекан је с одобравањем и наградама, али је други – у коме први руски цар није приказан као херој већ као параноични тиранин – забрањен и публика га је видела тек 1958, пет година након Стаљинове смрти.
Чини се да данас, много векова касније, први руски цар лагано и трпељиво успева да се ослободи натруха историјских смицалицa.
Великог руског владара здравље је изненада напустило 1584. године, када је и умро, после 51 лета дуге владавине. Неки кажу да је умро природном смрћу, током једне од шаховских партија, а други верују у причу да је био отрован, тако снажно да му се тело распадало. Летописац из 17. века Иван Тимофејев забележио је да су „цара отровали најближи људи” и посведочио да су му сипали отров у лек.
Наследио га је син Фјодор Иванович, после чије смрти се угасила руска царска лоза Рјуриковича.
Погледајте ОВДЕ како је реаговао један парохијан Валамског манастира када је за време литургије у манастиру угледао Владимира Путина.
Извор: Политикин забавник
